Kupismo li tu žirafu

Nešto su se mediji ućutali i sad ne znam hoće li Jagodina dobititu dugo najavljivanu žirafu, vrednu četvrt miliona evra. A šta li će tek biti sa bazenom za foke– ko zna kakva ga sudbina čeka. Kriza sve jača, a ljudi tamo već raspisali tender, ispašće smešni, bojim se.

A vidite, to su naše pare. I najveća sirotinja u Srbiji, kada ujutru kupi hleb i mleko, osam odsto tih para koje ostave na kasi odlazi u budžet. Pa kad nam i od hleba oduzimaju, zar stvarno mirno treba da gledamo kako našim parama tako otvoreno i tako bestidno plaćaju partijske nagodbe? „Nije to ono što kažu – dali Palmi parezato što je napravio ovu vladu”, rekao je Dragan Marković Palma i ja mu, naravno, verujem. Daće mu jezato što je to najisplativija investicija koju je Srbija u ovoj besparici i krizi osmislila.

Ili, recimo, ova stvar sa socijalnim stanovanjem. Kažu, do sada su izgradili i raspodelili nekih 170 stanova, za koje se na konkurs javilo više od 1.000 osoba. Kako i da se ne jave, kad je kirija za stan od pedeset kvadrata svega dvadeset evra!I nikako mi nije jasno zašto bi socijalno ugroženima bio potreban stan od pedeset kvadrata, nije li to za Srbiju (a bogami i za mnogo bogatije zemlje) luksuzno veliki prostor? Da sam jedna od tih 170 najsrećnijih, ja bih takav stan odmah izdala od 200 do 250 evra, pa bih živela od kirije, stanujući, naravno, tamo gde sam živela i do tada. Baš me interesuje kako bi me razotkrili i šta bi tada mogli da mi urade – kad sam u taj stan svakako došla preko veze, kao jedna od onih „najugroženijih” 170 stanara. A znate li kada bi me odande izbacili? E jeste, baš tada.

Ovaj se građevinsko-kirajdžijski biznis mnogima u državi dopao, pa najavljuju da će da grade još od 3.000 do 5.000 stanova za izdavanje socijalno najugroženijim kategorijama! A ne pada im na pamet da u Srbiji postoji barem isto toliko vlasnika stanova koji bi bili spremni da tim ljudima izdaju sobu, pola stana, ili onoliko koliko ovi budu mogli da plate – od čega bi polovinu plaćali stanari, a polovinu država. U čemu bi bila razlika? U svemu. Najpre, plaćalo bi se na vreme. Drugo, niko ne bi demolirao hodnike, čupao vrata sa poštanskih sandučića i radio sve ono što se radi kada svojina nije ničija, tj. kad je državna. Treće, niko ne bi mogao da uradi ono što sam malopre smislila – da živi od izdavanja socijalnog stana za velike pare. Četvrto, i možda najvažnije, na ovaj način ne rešava se samo problem tih od 3.000 do 5.000 socijalnih slučajeva nego se rešava čitavih od 6.000 do 10.000 socijalnih slučajeva: polovini obezbediš subvencionisani smeštaj, a drugoj polovini obezbediš dodatni prihod, od stanarine. I peto – to može započeti već sutra, a ne tek pošto se u te naše pare ugrade sve građevinske i ostale mafije. Da li da pomenem i šesto – kako niko ne bi koristio ovu mogućnost ako stvarno nije socijalno ugrožen ili ako to prestane da bude, što bi valjda isto trebalo da bude cilj. Ali ovaj predlog ima jednu veliku manu: ovako bi Srbija štedela na račun državnih činovnika, njihovih prijatelja i ostale mnogobrojne rodbine, koja verovatno već u niskom startu skuplja dokaze o svojoj socijalnoj ugroženosti.

Ili, kad se samo setim kako su na sav glas najavljivali kako će da okreče sve škole po Srbiji ne mareći za to da li u njima uopšte ima đaka ili nema. U normalnom svetu, kad se sela prorede kupi se autobus kojim se deca iz celog okruga ujutru voze u školu, a predveče vraćaju kući. Kreči se, dakle, samo jedna škola, a deci bude mnogo bolje jer se školuju i žive sa vršnjacima, a ne sa starcima, nestrpljivo čekajući dan kad će i sami moći odatle da pobegnu. Ali, kad bi se i u Srbiji tako radilo, ko bi onda raspisivao tendere i ko bi onda skupljao kajmak sa „najboljih ponuda”?

Ipak, sve je to sitnica naspram državne pomoći tajkunima, kojima Srbija tradicionalno izlazi u susret. Procenjujem da će na njih u ovoj krizi morati da ode mnogo para, prvo zato što su oni mnogo veliki, a drugo zato što su mnogo alavi. Ne možeš njih kupiti nekim socijalnim stanom, okrečenom školom ili žiraficom. Njima može – subvencije, po hektaru. Ili može – podrška izvoznom programu. Ili, recimo, da im obezbedimo povlašćene kreditne linije, a mi to da finansiramo, iz budžeta, od hleba i mleka kad nam uzmu, dakle.

I onda se čovek pita, zar ne bi bilo dobro da u Jagodini naprave i poneki kavez za majmune. Ima dosta nas, čovekolikih poreskih obveznika, koji bi voleli tako nešto da vide, a možda tamo i da prespavamo, ako nas savlada umor.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, član CLDS-a