Akcija za čistiju i uredniju Srbiju

Ako biste pri povratku iz neke evropske zemlje vozom ili autobusom prespavali ulazak u Srbiju, i zbog toga se posle izvesnog vremena upitali „gde sam ja to sada”, brzo ćete doći do odgovora. Na osnovu najlon kesa koje „ukrašavaju” krošnje drveća, razbacanih plastičnih praznih ili polupraznih boca, starih automobilskih guma, automobilskih „krševa” koji nisu u voznom stanju, njihovih karoserija, odbačenih ostataka „bele” tehnike, kartonskih kutija, i velike količine različitog drugog otpada, na sve strane, lako ćete zaključiti da ste stigli u Srbiju. Danas je njen znak raspoznavanja đubre. Ima ga svuda. Najviše pored saobraćajnica, ali ne zaostaju ni obale reka, a i same reke, jezera, poljane i livade u blizini nekog puta, ni periferije naseljenih mesta, ali vrlo često ne samo periferije. U naseljenim mestima, sve što se još naziva „zelenom površinom” odavno je izgubilo bitku.

Javnih površina koje nisu pod smećem sve je manje. Zbog toga se možemo sa pravom pitati, da li to Srbija postaje svojevrsna „zemlja kontejner”.

Nažalost, veliki broj građana ovu pojavu i ne primećuje. Naprotiv, doprinosi joj. Primeti je tek ukoliko nagomilano đubre, kakva divlja deponija, neprijatno zamiriše. Osećaj za čisto i lepo je već odavno izgubljen. Razbacano đubre je postalo deo „normalnog” životnog prostora.
Savesne građane Srbije ova pojava, koja je uzela maha od početka devedesetih godina (ni ranije nije bilo mnogo bolje), iritira, vrlo često ih čini i nesrećnim. Ukoliko su u prilici da ugoste i nekog iz inostransta, izaziva i osećaj stida.

Naravno, nisu u pitanju samo gosti iz inostranstva. U pitanju smo na prvom mestu mi! Da li mi moramo da živimo u ovakvoj životnoj sredini? Oni savesniji će reći „naravno, ne”!.
Ovaj problem je u Srbiji dostigao vrlo visok nivo. Moglo bi se reći da se došlo do kritične tačke te je ministar Oliver Dulić, započeo sistemsku akciju „Očistimo Srbiju”. Kao najvažnije aktivnosti ove akcije ministar je istakao edukaciju stanovništva, uključujući školsku omladinu kroz uvođenje predmeta koji bi se odnosio na ekologiju, donošenje brojnih ekoloških zakona, skoro uvođenje komunalne - ekološke policije, izgradnju regionalnih deponija, čišćenje javnih površina i uklanjanje velikog broja divljih deponija.

Treba reći da posvećenost životnoj sredini u Srbiji zapravo postoji već duži niz godina. Na primer, samo Srpsko hemijsko društvo je u poslednjih desetak godina organizovalo pet simpozijuma o hemiji životne sredine. U saradnji sa Evropskom asocijacijom za hemiju životne sredine u Beogradu je 2005. godine organizovan Šesti evropski simpozijum hemije i zaštite životne sredine sa učesnicima iz oko 30 zemalja, ne samo iz Evrope. Sa sličnim temama organizovano je još na desetine skupova. Beograd je 2007. godine bio domaćin velike svetske ministarske konferencije posvećene životnoj sredini. Naučni projekti iz ove oblasti su i kod nas vrlo zastupljeni. Na temu životne sredine se dovoljno, možda čak i previše, govori i piše, ali konkretnih aktivnosti bilo je vrlo malo, odnosno nedovoljno da bi se rezultat mogao videti i osetiti. Stiče se utisak da smo se našli na nekom višem stepeniku, preskočivši one prve, niže. Zbog toga je vrlo opravdana dilema naučnika u oblasti životne sredine, ima li uopšte smisla baviti se visokom naukom, publikovati radove iz oblasti životne sredine čak i u vodećim svetskim naučnim časopisima, a živeti u zemlji gotovo zatrpanoj komunalnim i drugim vrstama otpada.

Stoga započetu akciju Ministarstva za životnu sredinu i prostorno planiranje vidim kao veliku šansu. Uspešnom realizacijom planiranih aktivnosti povratili bismo tlo pod nogama, čime bi rezultati naših istraživanja polako počeli da se primenjuju i u našoj sredini. Od brojnih kontroverzi u Srbiji izbrisali bismo bar jednu. Prestali bismo da budemo zemlja sa, može se reći, značajnim brojem naučnika iz oblasti životne sredine, ali, istovremeno, zemlja sa tolikom količinom otpada.

Siguran sam da su mnogi građani Srbije započetom akcijom Ministarstva danas zadovoljni, ali na osnovu iskustava iz prošlosti, ipak i uzdržani. Zadovoljni su jer je najavljeno nešto što može da povrati ugroženu lepotu naše zemlje. Uzdržani, u strahu da najavljena akcija ne bude još jedna nada koja bi se mogla raspršiti čim se naiđe na prve teškoće i protivljenja onih kojima je nešto drugo, iako neopravdano, mnogo važnije.