Bez reprezentacije presušili motivi

Dve hiljade šesto sedamdeset šestog gola neće biti. Car strelaca Aleksandar Šapić je odlučio da kaže zbogom vaterpolu u 31. godini.

Iza njega je 20 medalja s reprezentacijom. Igrao je na četiri olimpijske igre, na po pet svetskih i evropskih prvenstava i svetskih liga, dva svetska kupa, i jedne mediteranske igre. Izabran je u idealni tim dva puta na olimpijskim igrama i evropskim prvenstvima i tri puta na svetskim šampionatima.

Osvojio je Ligu šampiona, dva trofeja u Kupu LEN i po devet pobeda u nacionalnim prvenstvima i kupovima. Četrnaest poslednjih sezona je neprekidno bio najbolji strelac u nacionalnim ligama.

Dao je 981 gol za našu reprezentaciju (odigrao 385 utakmica). Bio je najbolji strelac na dve olimpijske igre, tri evropska prvenstva, četiri svetska šampionata i svetske lige i na oba svetska kupa. U SRJ je postigao 924 gola, u Italiji 494 i u Rusiji 276.

– Jedini razlog što završavam karijeru je nedostatak motiva. Na ovaj potez sam se odlučio još prošle godine, kada sam shvatio da za mene više nema mesta u reprezentaciji. Nisam to saopštio u oktobru, jer sam imao još jednu godinu ugovora sa Šturmom. U svakom klubu sam profesionalno ispunjavao svoje obaveze, ali duša mi je bila u reprezentaciji i mislim da su tako osećali svi koji su igrali u inostranstvu – obelodanio je Šapić na sastanku s novinarima u hotelu „Hajat” u Beogradu. – Olimpijsko zlato će mi ostati nedosanjan san. Ako ga naša reprezentacija osvoji 2012. u Londonu radovaću se kao da sam i ja u ekipi. Ima vrhunskih igrača koji ne žele da ih mlađi nadmaše. Meni je to neshvatljivo. Ono što sam osvojio niko ne može da izbriše, a ako naš vaterpolo ne bude imao uspeha, onda je uzalud sve ono što je moja generacija postigla.

Kao najdraže uspehe je izdvojio zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu u Budimpešti 2001, Ligu šampiona 2000. je zapamtio po tome što je cela zemlja bila uz Bečej na njegovom putu do trofeja, a 2005. je bila godina u kojoj je ostvario sve ono o čemu je kao dečak maštao.

Najteže mu je pao neuspeh na Olimpijskim igrama u Atlanti, jer je, kako kaže, bio srećan što je sa 18 godina ušao u reprezentaciju u kojoj su bili asovi. I da posle toga nije bilo trijumfa u Istanbulu na Evropskom juniorskom prvenstvu ko zna da li bi preboleo tu olimpijsku ranu.

– Hoću da se odmorim od vaterpola i u dogledno vreme nemam nameru bilo šta da radim u njemu. Odazvaću se svakome kome treba moja pomoć, ali ne želim ikome da pričam šta treba da radi. Dok sam bio unutra pričao sam, predlagao, tražio rešenja, možda i previše. Sada, kada sam izašao iz te priče, bilo bi licemerno da stojim sa strane i kritikujem – rekao je Šapić o svojoj budućnosti. – Uložio sam minulih godina kapital u neke poslove i najpre ću se posvetiti tome. Nemam ni ambicije da se bavim politikom. U nju sam se uključio zato što sam smatrao da tako mogu da pomognem svom narodu. Znao sam da će to da smeta nekima, ali ja nikome ne zameram što ima drugačije političko opredeljenje. Malo nas je da bismo se i zbog toga delili.

Šapić je vrlo rano kročio na veliku scenu, brzo je stekao ime, a potom i slavu. Na kraju karijere je smatrao da dva čoveka zaslužuju da im se javno zahvali.

– Kada sam se 1994. vratio u Crvenu zvezdu trenirao ju je Ratko Pejović, koji je te godine završio igračku karijeru u njoj. Ne znam šta je on video u meni, ali sam mu neizmerno zahvalan što mi je pružio neograničeno poverenje. Šteta je za vaterpolo što je samo jednu sezonu bio trener i sada je, valjda, u inostranstvu i nema veze s njim. Drugi je Vlaho Orlić. Kada sam imao 15 godina došo je prvi put u moju kuću i ponudio mi da pređem u Bečej. Bilo je to stvarno velika hrabrost ono što je on očekivao da će biti od mene. On je čovek koji je u vaterpolu išao ispred svog vremena. Obrazlagao je stvari na specifičan način, mnogi ga nisu razumeli. Ništa nisam zaboravio od onih razgovora s njim. Voleo bih da se vidimo i da mu se zahvalim.

Hiljaditi gol za reprezentaciju našeg rekordera ostaće još jedan neostvaren san, iako mu nedostaje samo još 19. Tvrdi da se s tim pomirio odavno i da je prosto bio uveren da onaj odozgo to ne želi.

Jedna blistava karijera je završena. O njoj Šapić kaže da je to za njega već prošlost i da tamo i treba da ostane. A on je uvek živeo u stvarnosti i gledao u budućnost, pa tako namerava i ubuduće.

I. Cvetković