Zvezdine zvezde – srećna ili kobna ideja

Crvena zvezda je poznata i po svojim zvezdama. Ona je jedini klub na svetu koji je zvanično, iz generacije u generaciju, izdvajao po jednog fudbalera kao svoje znamenje.

Punih 45 godina je pronalažen svojevrsni „crveno-beli dalaj-lama”. Međutim, i tu je prekretnica 1991. i osvajanje Kupa šampiona. Od tada Zvezda više nema svoju zvezdu.

Zvezdini sveci

Petorica priznatih Zvezdinih zvezda, ako bi se potražilo poređenje u našem kulturnom nasleđu, podsećaju na klupske svece. To su Rajko Mitić (igrao do osnivanja kluba do 1958), Dragoslav Šekularac (1955-1966), Dragan Džajić (1963-1975, 1977-78), Vladimir Petrović (1971-1982) i Dragan Stojković (1986-1990).

To su različite ličnosti po mnogo čemu, ali jedinstvene po onome zbog čega su lansirane u „crveno-beli” Panteon: zbog njih se dolazilo na utakmice, zbog njih se volela Crvena zvezda.

Što se sadnica zvana Crvena zvezda primila, pustila korenje, olistala i počela da rađa nesumnjivo najveće zasluge ima Rajko Mitić. Najčešće se misli da je on prvi Zvezdin kapiten, međutim, to nije tačno. Pre njega su traku nosili Milovan Ćirić i Branko Stanković, ali to nije bilo to.

Idealan kapiten bio je Rajko Mitić. To je 1947. tvrdio Zvezdin sekretar Ljubiša Sekulić, ponosan što je otkriven pravi čovek za tu ulogu – bata Rale.

Dragoslav Šekularac je u mnogo čemu njegova suprotnost. Večiti nestašni dečko je bio mađioničar s loptom. Njegov nadimak Šeki je u fudbalskom svetu postao sinonim za izuzetno darovite igrače.

Od kako je potrčao na novom Zvezdinom stadionu Draganu Džajiću su prorekli da će trčati stazom posutom ružama. Kod nas nije postojao takav slučaj, a i u svetu su istinska retkost, da je neki tim pravljen za – jednog jedinog fudbalera. Miljanić se kao trener odlučio za to, Crvena zvezda je kao klub prihvatila i – nisu se pokajali. U Džajino vreme su „crveno-beli” stekli ogromnu prednost u međusobnim utakmicama s Partizanom, za njega je vezana dotad neviđena žetva trofeja. Od 1968. do 1971. Zvezda je po tri puta bila prvak i osvajač kupa.

Vladimir Petrović se nije uklapao u predstavu o igraču iz sedamdesetih godina, ali je svojom neverovatnom veštinom nadmašio sve one koji su mu se suprotstavljali totalnim ili atomskim fudbalom. Iza takvog pristupa igre često se krila i grubost, ali je Pižon sve to umeo elegantno da preleti.

Dragan Stojković je popunio prazninu koja se pojavila na crveno-belom nebu kada je Pižon odleteo na Zapad. Maestro kakav je Piksi je bio toliko željno iščekivan da je on ne samo prva Zvezdina zvezda koja nije ponikla u njoj (došao je iz niškog Radničkog već kao reprezentativac), nego je Zvezdin svetac postao iako je njen dres nosio samo četiri godine.

I tu je kraj. Kao da je je i poslednji krak Zvezdine petokrake popunjen.

Poistovećivanje s klubom

Šta je Zvezda dobila sa svojim zvezdama i da li je nešto izgubila? Sigurno je da su i drugi klubovi mogli da proizvode svoje zvezde. Recimo, Partizan, a poređenje s njim se prirodno nameće, pošto su komšije, dakle rade u istim uslovima, i uz to su suparnici od prvog dana i imaju najveće ambicije.

Evo, čisto primera radi, mogućeg uspostavljanja ravnoteže: Mitić – Bobek, Šekularac – Galić, Džajić – Bjeković, Petrović – Vukotić, Stojković – Mijatović. Da ne nagađamo dalje šta je moglo da bude. Međutim, niko to nije uradio. Na takvo izdvajanje pojedinaca nisu se odlučili ni oni koji su imali mnogo veći izbor od Zvezdinih suparnika u Jugoslaviji: Real, Mančester junajted, Milan, Penjarol i da se ne nabraja dalje.

Zašto niko nije ni pokušao da uzme takav pelcer? Iz stare Zvezdine garde niko nikada javno nije prigovorio zašto je cela generacija u senci jednog čoveka. A „crveno-beli” nisu bili siromašni kad su asovi u pitanju. Jedini koji je iskazao nezadovoljstvo što nije proglašen za klupsku zvezdu je – Dejan Savićević. Možda, ne nezadovoljstvo, nego žal, tinja i kod nekih koji su pre njega igrali u Zvezdi, a ostali su obični smrtnici.

Zanimljivo je i da su sve Zvezdine zvezde bile u klubu i po završetku igračke karijere. Mitić je bio „tehniko”, opisno rečeno onaj ko savetuje trenera, uči igrače i iznosti predloge rukovodstvu i, u isto vreme, kopča između svih njih. Smenjen je 1966, pa zbog toga što je to učinjeno njemu iza leđe nekoliko godina nije kročio na Zvezdin stadion. Naravno, nije mogao bez Zvezde, pa je nesporazum izglađen, a on je bio i potpredsednik kluba.

Dragoslav Šekularac je dugo uzalud čeznuo da dobije priliku u Zvezdi i ona mu je ukazana kao treneru. Osvojio je duplu krunu 1990, ali mu temperament nije dao mira, pa zbog incidenta u Kelnu nije mogao da vodi ekipu u Kupu šampiona 1990/91. Povukao se, a taj tim je postao prvak Evrope.

Dragan Džajić je po povratku iz Francuske igrao još jednu sezonu za Zvezdu (1977/78), pa od levog krila preimenovan u „tehničkog” (sportskog) direktora, a 1998. je, kao prvi bivši igrač, izabran za predsednika kluba. Tu dužnost je napustio 2004. posle prvih zvižduka na svoj račun, a uz obrazloženje da ima zdravstvene probleme. Kasnije je čak i uhapšen zbog navodnih zloupotreba prilikom prodaje igrača.

Vladimir Petrović je otprilike jednu godinu bio trener Zvezde. Osvojio je kup 1996, odlično vodio tim na međunarodnoj sceni, ali je zbog nezadovoljavajućih rezultata u prvenstvu podneo ostavku.

Dragan Stojković je iz fotelje predsednika nacionalnog fudbalskog saveza u julu 2005. prešao u Zvezdinu fotelju, upražnjenu kada je Džajić podneo ostavku. U obe sezone pod njegovom vladavinom „crveno-beli” su osvojili duplu krunu, a onda je, neočekivano, i bez pravog obrazloženja u oktobru 2007. podneo ostavku i otišao u Japan da bude trener.

Danas se lome koplja koji je Zvezdin predsednik istinski krivac za to što klubu preti stečaj ili bankrot. Među njima su i dve Zvezdine zvezde. I možda je to ona kob koju su drugi klubovi, svesno ili nesvesno, izbegli.

U grčkoj demokratiji je postojao običaj da se iz grada-države protera onaj ko je svojim zaslugama ili na neki drugi način daleko prevazišao sve ostale. Za Zvezdinu tešku situacija i tu bi mogao da se potraži razlog.

Zvezdinih zvezda ne bi bilo da nije bilo Rajka Mitića. Na sve kasnije pada njegova svetlost, mada niko više, što je i prirodno, nije imao njegove vrline.

Kada je Džajić postao predsednik kluba i kada, ne nasuprot, nego pored njegovog ogromnog s pravom stečenom autoriteta ništa nije moglo da se postavi, Zvezda je kao klub ušla u opasne vode. U jednačini Crvena zvezda = Džajić promenjena su mesta, pa je postalo Džajić = Crvena zvezda. A jedan čovek, uz ogromna ovlašćenja koja su se podrazumevala kada je u pitanju, nije mogao večito da se drži starog kursa.

Ono što je najopasnije po Zvezdu došlo je potom što je svaki predsednik kluba poistovećivan sa Crvenom zvezdom. I što se u sadašnjem traganju opet traži predsednik da zavede red.

Ivan Cvetković