Svoje pesme neću braniti

Rajko Petrov Nogo (1945), autor je zbirki pesama: „Zimomora”, „Zverinjak”, „Bezakonje”, „Lazareva subota”, „Na kapijama raja”, „Malo dokumentarnih detalja”, „Nedremano oko”, „Ne tikaj u me”. Gotovo sve njegove knjige doživele su više izdanja. Dobitnik je naših najuglednijih nagrada: „Đura Jakšić”, „Milan Rakić”, „Branko Miljković”, „Sveti Sava”, „Jovan Dučić”, „Branko Ćopić”, nagrađen je i Brankovom, Zmajevom i Isidorinom nagradom, dobio je „Žičku hrisovulju”, „Vitalovu” i sada nagradu „Desanka Maksimović”.

Nagrada „Desanka Maksimović” dodeljuje se za celokupno pesništvo. U takvim prilikama se podvlači crta, sagledava ostvareno. Jeste li zadovoljni sa ovim što ste do sada uradili?

Pesnik Arsenije Tarkovski, otac Andrejev, ima jednu pesmicu koja veli: „Nije da nije bilo/ I sunce mi je sjalo/ I svega mi se dalo/ Samo i to je malo”... Sa visine svoje devedeset i koje godine Desanka Maksimović, ta naša stoletna lipa, sigurno bi mi rekla da danas u Srbiji svaki balavac ima 64 godine i da je ona u starosti svoje najbolje pesme napisala. Ja sam svaku svoju knjigu, dve decenije unazad, pisao kao da mi je poslednja.

Kada je objavljena knjiga „Nedremano oko”, koja je dobila čak tri nagrade, činilo se da je to vrh, da bolje ne može. A onda ste nas iznenadili glosom „Ječam i kaloper”, a sada i zbirkom „Ne tikaj u me”. Biće još iznenađenja?

A možda ću, što onomadne reče jedan pisac, da zatvorim dućan, da najzad obradujem svoje opadače, a i rodomrsce. Dosta je bilo te afirmacije!

Od „Zimomore”, svoje prve pesničke knjige, do najnovije „Ne tikaj u me”, brižljivo ste i posvećenički negovali svoj pesnički izraz, ne povlađujući pesničkim novotarijama?

Ja sam sledio surovo, ali tačno Dučićevo načelo da je lirika najviši stepen metafizike i da je lirska pesma jedini rod umetnički gde osrednje znači što i rđavo i gde ništa nije dobro što nije savršeno. A što se pesničkih novotarija tiče, evo šta je o tome pisao Novica Petković, onaj koji je poeziju skoro muzički osećao: „U poeziji, osim čistog progresivnog razvoja, koji sledi za novim, postoji i, čisto regresivno, vraćanje na staro. Razvojni put poezije čini dvosmerno kretanje i napred i nazad”.

Prevalili ste put od buntovne, što priliči mladosti, preko jeretičke, do molitvene poezije, koju je donelo zrelo doba. Šta dalje?

Ko u mladosti nije bio buntovan, a u zrelosti konzervativan, taj je avetinja koja ne ume da odraste. Međutim, osetljivije uvo i oštrije oko prepoznaće u mojim poznijim stihovima „nesmirenika drskog”, kao što će i u mladalačkim gdekad čuti molitven jauk.

A zašto dalje kad je i ovako dovoljno loše?

Pišete i vezanim i slobodnim stihom, koristite i ekavicu i ijekavicu?

Otkako se Crna Gora otcepila zazorno mi je da pišem ijekavski. To osećanje ne umem sebi da objasnim: Srbiji je naneseno toliko nepravdi, šta će joj još i moje slovo razlike.

Vaše pesme podsećaju na hram, u koji je ugrađena nacionalna istorija, predanja i verovanja. Takvi pesnici više nisu u modi?

Ne gradi se hram (ako je hram) zbog mode već zbog verujućih. Danas nismo – i neka nismo – u modi. Oni koji to bolje znaju od mene kažu da je ova vlast marionetska, pa su takvi i njeni izvođači radova u kulturi. Moda bude pa prođe. Ovde je reč o opskurnom pokušaju pretemeljenja srpske kulture, o ukidanju njene vertikale: od Sv. Save i Jefimije, preko Vuka i Vukovih pevača, do Njegoša, Branka, Zmaja, Đure i Laze, te V. Ilića, Dučića, Nastasijevića, Crnjanskog i Andrića. Razorili su državu, sad razaraju kulturu i crkvu – poslednju odbranu identiteta.

Kuda nas vodi ovolika destrukcija, rušenje i betoniranje svega postojećeg?

Sve što je nacionalno, verski ili rodno disperzivno, i pervertirano, sve što ima krizu identiteta, na mene je odnekud fiksirano. Dok sam bio u Sarajevu (do 1982), činjenica mog golog postojanja taj soj je dovodila do besa. Odnedavno ovde su se, u Beogradu, ambasadorska mesta zarađivala pamfletima na moju poeziju. Betondžije, a onda i njihovi „časni svedoci” (časni svedoci lažu) kanda su se umorili od pokušaja umorstva mojih stihova. Ja svoje pesme neću braniti. Ako im šta mogu da naude, ako se ti moji stihovi sami ne mogu da odbrane, ne treba ni da postoje.

Ovolika destrukcija, a naročito pljačka svega postojećeg, možda zakonito vode novoj konstrukciji i konfiskaciji.

Na Vaše stihove Svetislav Božić je komponovao muziku. Iz tog spoja stiha i zvuka, dva duhovno srodna umetnika, nastala je svojevrsna liturgija?

Nije da nije bilo – u Studenici, dva puta na Kolarcu, u novosadskoj Sinagogi, na Mokranjčevim danima u crkvi Sv. Trojice u Negotinu, u Loznici, u Trebinju – sve je to PGP RTS u pristojnom tiražu obelodanio, ali ovi koji sada haraju, ne pripuštaju to nigde, da ih ta kužna „liturgičnost” ne bi razgubala.

Zemlja se u krvi raspala, Srbiju su bombardovali, oteli Kosovo i Metohiju. Kao da je zadremalo Nedremano Oko?

Možda je Nedremano Oko tek samo trepnulo. Ništa nam nije zauvek oteto. Ali biće ako se ne počnemo pozdravljati: Doviđenja, dogodine – u Prizrenu!

Zoran Radisavljević