Poslednji lešinari

U Srbiji postoji oko 130 parova beloglavih supova i tri mesta gde su oni pronašli svoj dom, a to su kanjoni Uvca, Mileševke i Gornje Trešnjice u blizini Ljubovije. Pre samo nekoliko godina ova ptica je bila pred istrebljenjem. Zahvaljujući biolozima Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković”, nesebičnim ljudima i Fondu za zaštitu ptica grabljivica, ovi lepotani su opstali u našim krajevima i jedina su vrsta lešinara koja živi u Srbiji. Rezervat je osnovan 1994. godine na predlog Zavoda za zaštitu prirode.

Do gnezda supova na liticama može da dopre samo pogled, ali ne i ljudska noga, jer su skrivena između kamenih škriljaca.

– Mesto odakle ih nagledamo su čeke, ali i do njih ne može lako da se dođe. Od puta do mesta gde ih posmatramo treba preći oko četiri stotine metara, i to po nepristupačnom i strmom terenu. Leti nije teško, ali je zimi problem, jer beloglavi supovi godišnje odgaje po jednog mladunca, a jaje polažu krajem januara – kaže Dragan Đekić, rendžer u Centru za prirodne resurse Natura iz Valjeva, koji vodi računa o ovom rezervatu.

Supovi su verni partneru, a životni vek im je oko dvadesetak godina. Iako žive u grupi nije neuobičajeno da mlada ptica odluta, pa su primerke supova sa naše teritorije nalazili u Grčkoj, Izraelu, pa čak i u Estoniji. Kada su mladi, a blizu su ljudi, mogu da preslikaju ljudsko ponašanje, napominje Saša Marinković, docent Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković”.

– Pre izvesnog vremena u kanjonu je nađen sup povređenih krila, kog sam prozvao Živko. Posle oporavka na Paliću, gde se navikao na ljude, imao je običaj da za decom ide kao ćuran i da širi krila i tako im prepreči put u školu, da bi se što duže igrao sa njima. Sada se nalazi u Uvcu, gde se priprema za ponovni povratak u prirodu – dodaje Đekić i kaže da su za opstanak beloglavog supa najvažniji meštani.

Čika Miailo Vučićević (79) domaćin iz sela Grčića, legenda je ovog kraja, čovek koji je punih 20 godina vodio računa o njima. On je znao da i kada padne sneg do kolena konjskim kolima ode do obližnje Ljubovije i dovuče i do petsto kilograma hrane za supove.

– Nije mi bilo teško, jer sam ih zavoleo. A kako da ih ne zavolim onako lepe? I kada ih vidiš da lete, a kamoli kad rašire ona krila od tri metra i stanu pred tebe. Na mene su bili naučili, pa čim čuju praporce na konjima počnu da kruže i priđu na nekoliko metara – objašnjava čika Miailo. Tradicija je nastavljena, kaže, jer o supovima sada brine njegov sin Luka.

Mesto gde se reke Trešnjica i Trebuća sastaju, a potom ulivaju u Drinu, raj je za ove ptice koje nisu lovci, već lešinari i u ovim vremenima zavise od pomoći čoveka. Meštani su već navikli na njih, a u pohode im dolazi i sve veći broj posmatrača ptica. Po njima već prepoznaju ovaj kraj, a odličnu rakiju šljivovicu bez koje se ne odlaze gosti od milošte zovu „lešinarka”.