Rado ide Srbin u turiste

Ni vatrena stihija na grčkom poluostrvu Kasandra, ni sećanje na vozača samoubicu koji se prošle godine zakucao u recepciju hotela s pet zvezdica u omiljenom egipatskom letovalištu Šarm el Šeik tražeći ključeve koji će mu otvoriti nebeske odaje Alaha, ni pretnje kurdskih bombaša bratskoj Turskoj, ni gliseri koji seku talase, i ponekog kupača, na nezavisnim obalama Montenegra i, konačno, ni eksplozivni udari banaka na tekuće i ostale račune, ne mogu odvratiti Srbe od njihovog omiljenog nacionalnog hobija – letovanja po svaku cenu.

Rado ide Srbin u turiste. Ako nema keš, tu je laki keš. I otplata narednih pet godina, za deset dana slane iluzije. Epsko-kamatni ciklus, moj Marko. Ali, bez obzira na sva geopolitička i finansijska iskušenja, koja su mu se natovarila na pleća, naš čovek nema alternativu. Iako odlazak na more danas podseća pre na složenu logističku operaciju, koja podrazumeva znanja iz diplomatije, vojne doktrine i međunarodnog prava.

Ako želi na tople obale Severne Afrike ili Bliskog istoka, poželjno je pažljivo proučiti saopštenja Stejt departmenta i Pentagona, istovremeno analizirajući pretnje Al kaide, što znači i eventualnu pretragu po kanalima kablovske. Slede slične radnje ako ste namerni da krenete u invaziju na tursku obalu. Šta kaže Brisel, kad će Ankara u EU? Kakva je to tajna veza sa bezbednom vožnjom dolmušima koji mile krivudavim putem iznad Kušadasija, prestonice osmanlijskog masovnog turizma?

Možda vam je džep dubok, pa biste da osetite magiju Kariba, ali kako se opustiti dok gledate tirkizno more sa peskovitih plaža Kube, kako da jurite Hemingvejevu sabljarsku u iznajmljenoj jahti, ako vam vaša podsvest šapuće da je Kastru preostalo još malo vremena, koje se upravo poklapa sa vašim aranžmanom? I gde li je taj Zaliv svinja?

Ako ponekad pomislite da vam umesto kreme za zaštitu od sunčevih opakih zraka trebaju ratničke boje, a umesto peškira sa likom Paje Patka – komplet pancira za četiri osobe, verovatno s čežnjom pamtite doba nevinosti naših davnih letovanja, kada je najveće iskušenje predstavljao izbor boje kupaćeg kostima vaše drage, cvetni aranžman na dušecima, ili šarolik izbor krajnjeg odredišta po odmaralištima naših oura ili soura.

Bilo je do doba kada je Beograd zaista bio veliki. Imao je more, luke i ostrva. Ako dugo niste sreli komšiju iz solitera, pronašli biste ga u Gradskoj kavani u Dubrovniku. I usput proćaskali s Pekom Dapčevićem i Borisom Dvornikom, dok bi vam Ibrica Jusić pevušio na uvce. Rovinj, Makarska, Cavtat, Dubrovnik, Hvar, Brač, Splitski festival, Mišo Kovač... Po marksističkom principu prerastanja kvantiteta u kvalitet, bilo je logično da ubedljivo najduža obala ponudi i najbolje turističke atrakcije: od prirodnih lepota, plesa na terasima socrealističkih hotela, do prvih letnjih ljubavi uz balade Olivera Dragojevića.

Bilo je to doba kad mnogi Srbi i pripadnici etničkih zajednica nisu znali da Crna Gora ima more, ne računajući porodice koje su zbog klinačkog bronhitisa odlazili u Kotor ili Prčanj. Vladala je poslovica "dužan k’o Grčka", tako da niko ozbiljan nije razmatrao put na jug, osim ako se niste uputili na Ohrid. Turska je i dalje bila simbol petovekovnog hegemona, dok su se pod Egiptom podrazumevali Naser i Omar Šarif. 

Zima, duga i hladna, bila je najokoreliji državni neprijatelj hrvatskog turizma, a Srbi njegovi najveći branitelji. A danas, ako automobilom BG registracije krenete ka Dubrovniku, to samo može značiti da želite namerno da ga se otarasite. Ako ste još i zaboravili "Politiku" na sedištu, to je već ozbiljna indicija da ste zalutali u daleke i mistične oblasti nesvesnog, te da ste skloni suicidu, pa niste morali da potegnete čak do Dubrovnika da biste pronašli dovoljno duboku provaliju. I najdobronamerniji domaćin će vam reći, kad ugleda vašu BG legitimaciju – bacaj tablice, zakopaj tragove, ili će, ako vam je istinski sklon, baciti ciradu preko kola, kao partizanka na tenk u "Desantu na Drvar". 

Pošto ste se stacionirali, ujutru nikako ne pijuckate kaffffu. Pređite na sličnu tekućinu. Kavu. Prestanite da, ničim izazvani, zanovetate, dok ulazite u plavi Jadran: "Au, bre, j... eeee, al je ladna!"

Ako vam se izdajnički uzvik ipak otme, bićete prokaženi, kao da vam je na čelu izronila kokarda, a na "Gurović ramenu" – nasmešio Čiča.

Ne zanovetajte da vam je malo hleba stolom. Ako je izgovaranje reči kruh ipak preveliki kompromis, pređite na dijetu. Vaš nutricionista će biti očaran. Kad vas pitaju odakle ste, recite:

– Tunga tijeta, šok Šime.

Ako ste ipak patriota, kao istinska, pravoverna Srbenda u kupaćim gaćama, naoružani perajama i maskom, morate najpre da priznate svoju agresorsku ulogu u domovinskom ratu – iako od oružja na plaži imate samo kofice i lopatice. Na pokajničkoj inicijaciji ne smete ni da pomenete da je Robi Prosinečki pola naš, pola njihov, a da Rade Šerbedžija nema ni promil Hrvata u krvi.

Šta vam onda preostaje, ako nemate kinte, kreditno ste nesposobni, ne znate novogovor, plašite se da se spustite niz kanjon Morače – i pri tom ste pacifista? Predlažem sledeće: da noću čekate za nekoga u redu za vize ispred grčke ambasade i da s tim bogatstvom nekako preživite na Adi.