Prećutni sporazum o nemešanju

Ako smo u socijalističkom sistemu imali vladavinu jedne partije onda se moglo očekivati da će uvođenjem višepartijskog i pluralističkog sistema biti izgrađen demokratski sistem u kome će biti konačno prevladana postojeća sraslost i povezanost države i vladajućih partijskih struktura. Međutim, došlo je do sasvim suprotnog procesa, stranke su više nego ikada premrežile državu i naš politički prostor tako da se može sa puno prava reći da imamo sada, s jedne strane, slabo, nemoćno i dezorijentisano društvo a sa druge, apsolutnu dominaciju partija u svim sferama državnog ustrojstva.

Postoje i partije u sadašnjoj vladajućoj koaliciji koje jedino i mogu da opstanu u političkom životu ako su prikopčane na finansijske aparate države. To su klasične parazitske stranke za koje nedostizanje izbornog cenzusa znači u isto vreme i siguran nestanak sa aktuelne partijske scene. Najozloglašenije korupcionaške afere jasno pokazuju da se u našim prilikama veliko bogatstvo ne može steći a ni sačuvati bez ozbiljne potpore vladajućih stranaka a samim tim i državnih organa koje one čvrsto kontrolišu i usmeravaju. Sama činjenica da nikada nisu zaista utvrđeni tokovi novca kojim se finansiraju stranke i njihove izborne kampanje dovoljan su dokaz da su partije pre svega dobro organizovane oligarhijske i interesne grupacije, da deluju iznad zakona, jer to su postale prave privatne firme za održavanje na vlasti. To podrazumeva korišćenje i raspolaganje svim dostupnim resursima države, tako da su partije postale organizacije čiji glavni cilj nije da zastupaju i brane određene političke ideje i demokratsku proceduru i načela javnog interesa i dobra. Oligarhizacija stranaka i funkcionisanje principa demokratskog centralizma i neprikosnovenog partijskog vođe, vezanost i sraslost državnih i partijskih funkcija i čvrsta kontrola i upravljanje javnim preduzećima predstavljaju osnovne uzroke zašto stranke deluju kao glavno uporište i izvorište korupcije.

Svedoci smo često da zbog održavanja trenutne ravnoteže u vladajućoj koaliciji i obezbeđivanja skupštinske većine vodeće stranke nisu spremne da očigledne primere kršenja zakona i finansijskih zloupotreba spreče, već se poštuje prećutni sporazum o nemešanju u deo vlasti nekog od koalicionih partnera.

Pogubne su posledice i u vođenju kadrovske politike jer ovakav oligarhijsko-poslovni pristup prosto zahteva podaništvo i poslušnost kao glavnu kadrovsku preporuku. I sve to opravdava se realnom potrebom da se vodi pragmatična politika jer se jedino tako obezbeđuje toliko neophodna politička stabilnost. Tako se pod firmom nužne političke stabilizacije otvara prostor za partijske činovnike i poslušnike da čuvajući stabilnost države iskoriste sve njene resurse za enormno bogaćenje i otvorenu pljačku. To nam najbolje pokazuju slučajevi pretvaranja poljoprivrednog zemljišta u građevinsko; to su više nego očigledni primeri ostvarenih i funkcionalnih saveza tzv. uspešnih tranzicionih biznismena i oligarhijskih partijskih struktura i državnih organa. Partije su tako stavljene u otvorenu službu ostvarivanja interesa poslovno-oligarhijskih grupa a velika očekivanja o menjanju karaktera političke vladavine ostala su kao neostvareni i sve udaljeniji politički ideal. Zato i nije čudno što unutar naših stranaka i ne postoji stvarni i delatni politički život, nema strujanja novih i svežih političkih ideja, osmišljavanja strategija razvoja društva, neprekidni i dinamični intelektualni dijalog i rasprava o kretanjima u savremenom svetu, razvoja novih i modernijih formi stranačkog organizovanja i delovanja. Sve je je to zamenjeno ispraznim surogatom, neprestanim političkim spinovanjem i marketinškim kampanjama koje samo održavaju i pothranjuju privid postojanja stranaka.

Publicista