Ceo svet ostaje srcu

Svi smo na neki način odahnuli poslednjeg takmičarskog dana na Univerzijadi. Bolji rezultat nismo mogli da poželimo, ali kada se podvuče crta, ostalo je žaljenje za nekim medaljama koje su bile tako blizu. Andrijana i Stevan osvojili su bronzana odličja koja u našim očima sjaje kao zlato. U polufinalu su zaista imali za protivnike vrhunske borce, koji su stigli do najvišeg postolja.

Tog jutra ja sam izašla prva na tatami, i seriju pobeda započela tako što sam savladala Azerbejdžanku. Nekako je ta prva borba uvek najteža, sala još uvek prazna, a svi uspavani. Na tatami je potom izašao Stevan i potpuno rutinski deklasirao svog prvog protivnika. Bez mnogo muke, izgledalo je kao da se igra sa njim. Kroz sat vremena ja sam ponovo imala borbu. Ispred mene je bila Ukrajinka i iako sam je pobedila, nisam baš zadovoljna kako sam postavila borbu. Kao da sam radila sa 30 odsto svojih mogućnosti, ali zar se pravi borac ne vidi baš u onim momentima kada ne ide sve kako želimo, a ipak se dođe do priželjkivanog finiša? Pogotovo što je ta pobeda trebala da mi obezbedi prolazak u četvrtfinale i šansu da osvojim medalju u sledećem kolu. Ubrzo su i Andrijana i Stevan pobedili svoje protivnike u osmini finala, pa smo se svo troje dobili priliku da se borimo za medalju.

Tokom prepodneva Hala 3 na Sajmu se napunila našim navijačima koji su mahali zastavama i pevali pesme podrške. Ja sam opet prva izašla na tatami a naspram mene stajala je Korejka, a od Koreje se svakome prevrne želudac, kada je nađe u svom žrebu. Znala sam da moram sa njom da se sretnem da bih osvojila medalju i nisam želela da me ime uplaši i zaustavi. Nakon razgovora sa trenerom i psihologom odlučili smo da u borbu uđem agresivno i bez respekta prema protivnici. Od samom starta sam nametala svoj tempo, međutim dosuđena mi je kazna za udarac rukom u bradu koji nisam ni napravila. Ta Korejka baš ume da dobro da folira, ali najveću grešku načinio je sudija koji je kaznu dosudio. Do kraja meča morala sam da napadam kako bi stigla minimalnu razliku od jednog boda ali, nažalost, nisam uspela. Ne mogu da kažem da sam nezadovoljna., ali znam da je mesto na pobedničkom postolju trebalo da bude moje. Pogotovo uz onakvu podršku sa tribina. Nema vremena za žaljenje, biće još takmičenja, a onda ću ja stajati sa medaljom oko vrata i osmehom na licu, sigurna sam u to.

U isto vreme Andrijana je radila svoju borbu za medalju i pobedila je Amerikanku sa maksimalnom razlikom od sedam poena. Još jedna medalja za Srbiju, za tekvondo i Andrijanu. Mnogo vremena za slavlje nije bilo, jer je Stevan upravo izlazio na borilište, a on je za protivnika imao izvanrednog Iranca. Iranci su najtrofejniji borci, pa smo svi bili „naoštreni” da damo sve od sebe u navijanju i tako pružimo podršku Stevanu. Sve vreme je bilo tesno zbog čega je i usledila četvrta runda, tj, „zlatni bod” koji je odlučivao pobednika. Cela sala je naizmenično skandirala „Stevan” i „Srbija” i na kraju naša energija i njegovo iskustvo presudili i donelo mu medalju. U polufinalu su oboje izgubili od velikih protivnika, ali divan osećaj pobednika iz prethodnih borbi nije mogao da pokvari utisak poraza u polufinalu.

Ponosno smo se vratili u Selo to veče. Mi smo posao obavili i doneli četiri medalje svojoj zemlji. Sada je na drugim sportistima da pridodaju još nekoliko ovoj riznici. Za ostale sportiste takmičenje još nije gotovo pa smo slavlje do ranog jutra nastavili na prijemu koji je organizovan van Sela.

Čuli smo, da su pre neko veče u Selo dolazili vatrogasci i ugasili požar u susednoj zgradi u kojoj su bili Korejci. Više informacija o ovom događaju saznali smo iz novina, jer nikakav požar nismo videli ni osetili. Vest da još neki sportisti imaju svinjski grip, takođe, nikog nije uznemirila, pa se i dalje svi okupljaju u centru, a tako je bilo i kad se igralo finale Vimbldona. E to je bio pravi događaj. U nedelju popodne ceo centar bio je preplavljen sportistima. Ko je imao sreće i ranije zauzeo mesto u kafićima mogao je iz udobnijeg položaja da posmatra finale između Federera i Rodika. Mi, ostali, to smo morali da radimo sedeći na žardinjerama i tlu. Ceo svet se mogao tada videti u Beogradu, u Selu, kako na zajedničkom navijačkom jeziku podržava svoje favorite.

Juče tekvondo reprezentacija Srbije je napustila Selo. Pozdravili smo se sa ostalim sportistima i poželeli im mnogo sreće u daljem takmičenju. Kada se svedu utisci, Univerzijada je divan događaj, ne samo zbog osvojenih medalja ili dobrih plasmana, već zbog ostvarenih poznanstava sa ljudima celog sveta.

* autorka je reprezentativka Srbije u tekvondou