Spisak kako treba

Dugo mi je trebalo da shvatim da ne moram da živim kako treba. Kako drugi hoće.
Kako "usrećitelji" propisuju večiti recept jedinog mogućeg puta kroz život, u vidu negdašnjeg socijalističkog slogana tako treba.
Spisak tako treba duži je od Koštuničinog ustava i toliko je razrađen, uhodan, pregledan, dobro osvetljen i logičan da ga često i vrlo pametni i učeni ljudi usvoje bez primedbi i pridržavaju ga se do sudnjeg dana. Mnogi su spiskali život držeći se kruto svih paragrafa o dužnostima, navikama i moralu, a da uopšte nisu ukapirali šta im je.

Zbog čega su gojazni i frustrirani, uštogljeni, zašto postaju pakosni, zavidni, nepoverljivi, zašto žive u ubuđalim brakovima i rade u propalim firmama, zašto gunđaju i kritikuju – i kad se gradi i kad se ne gradi, i kad se asfaltira i kad se ne asfaltira, zašto stalno govore kako je u staroj Jugi sve bilo bolje, čak i putevi od makadama.

Ku-ku, kukavica, crnogorska ptica doselila se bez pasoša u Srbiju. Hladno joj je, kukati se mora. U kukanju, k’o nekad u ludilu, je spas. Lakše je kukati nego menjati. Poznato zlo je bolje od nepoznatog.

Na primer, muž jedinac me (daleko bilo) tuče. Ali njega poznajem. Gde ću? Neću valjda u sigurnu kuću iz moje kuće... Tuče me, ali i to će proći... ostariće, valjda. Da ću i ja ostariti, toga se ne dosećam.

Ili, radim u propaloj firmi, ne primam platu. Čekam, ni sama više ne znam šta čekam. Ali gde ću?

Zar u ovim godinama da počinjem ispočetka? Ovde bar ne primam platu.

Spasavanje sopstvenog života za mnoge je misaona imenica. To je nešto kao Nova Kaledonija ili Mozambik. Do tamo ne samo što nikada nećemo stići nego i ne znamo gde je na mapi sveta.

Drugačija je naša mapa. To je mapa – tako treba. Jednog dana zvaćemo je tako nam i treba.

Dešava se često da lakomisleni ispadnu mudriji. Plavuše koje nisu ukapirale, koje nikad nisu znale gde treba da idu – idu nekako instinktivno tamo gde im je bolje... Uvek će od goreg otići boljem frajeru, uvek će siromašnijeg ostaviti zbog bogatijeg... A u firmi u kojoj ne prima platu, ne bi se ta, koja nije ukapirala, zadržala ni tri dana... Skupila bi perje i otišla...

Za staž je boli uvo. Neće valjda da radi zbog staža? To je isto kao da čeka mornara da se vrati sa duge plovidbe i da joj se još vrati veran.

Svaka pametna plavuša dobro zna da su najgluplji oni koji umiru od gladi štedeći za život.

Život je nama koji živimo sada. Ko hoće da živi kasnije – neka se obezbeđuje.

Tamo će doduše malo moći da ponese. Kao da ulazi u avion: šta može da stane u plastičnu providnu kesu. To vam je! Čak ni flašu rakije ne možete da ponesete!

Ali, gde ćete za doček prestupne 2008? Ja neću nigde. Posle mnooogo... jelki shvatila sam da ne moram da je čekam. Sakrila sam se od hrane, ukrasa, Deda Mraza, petardi i kalendara. Kad biste samo znali kako je to lepo! Ne morate da idete na more, ne morate da čekate novu godinu!

Da vas podsetim na tu idiličnu sliku: sedite pored muža jedinca, ili pored venčane žene, sa kojom se običnim danima mrzite, sa prijateljima koji su u sličnim brakovima, na radnoj obavezi čekanja. Provodite se kao na komemoraciji, jer svi dobro znate da se ama baš ništa neće promeniti, da ćete tako sumorno i sledećeg 31. decembra čekati još noviju novu godinu.

Ali nije sve tako crno.

Neki će se voziti sa irvasima po snegu Norveške, tražeći kuću Deda Mraza. Neki će se ljubiti ispred kamina. Neki će u planinskoj kolibi čitati romantičnu knjigu Dragana Lakićevića ,,Sneg pada, dušo".

Ali to nema veze sa vama. Vi ste na spisku tako treba. Stabilna kombinacija: prase i špricer. Televizor, kao afrodizijak. Brak umesto ljubavi...

Tako treba! Što bi rekao Ivica Dačić.

Osigurajte ljubav u ZOIL Dunav. Ili još bolje u Delta Generalli. La vie est belle!