Kup.	Prod.	Srеd.
117,22	117,93	117,57
96,52	97,1	96,81
107,18	107,82	107,5

Društvo

08.05.2021 u 18:07

Po ulicama okupiranog Beograda umirali su od gladi

„Moje robovanje u Beogradu”, naslovio je svoje sećanje na godine okupacije Srdan Novaković (1862‒1945) predratni učitelj i srpski ratnik u prvoj godini Velikog rata. Koji je nakon okupiranja Srbije sticajem okolnosti ostao kao civil u prestonici, zgaženoj neprijateljskom čizmom. „Čim sam stigao u Beograd, prolazeći kroz guste neprijateljske straže, pohitao sam da vidim šta je sa mojim stanom. I imao sam šta i videti: pred vratima stoji nemački vojnik, sa bajonetom na pušci. A na vratima tabla obešena s natpisom ’Ajn gang verboten’. Kod neprijatelja nema neprikosnovenosti stana. Nisu mi dali ni prići. Njega su zauzeli nemački kadeti, 10-15 na broju. U podrumu su našli moj med u teglama. Misleći da je kompot jeli su ga nemilice, usled čega su dobili bolove u stomaku sa jednim gospodskim

Društvo

24.04.2021 u 18:00

Kralj kupio volove Đunu iz Zeoka.

Zeoke u Dragačevu – Jedared godišnje, junak iz Zeoka bio je gost na dvoru Karađorđevića o njihovoj krsnoj slavi, Svetom Andriji prvozvanom, i lično ga je pozivao kralj Aleksandar. Prijateljstvo je skovano na Solunskom frontu gde je tadašnji regent i komandant Srpske vojske doznao za junački podvig dragačevskog seljaka i naumio da ga pronađe. U jednom zatišju na frontu regent se iznenada pojavio među Dragačevcima a jedinica je, kako dolikuje, postrojena u čast zapovednika naše vojske. Karađorđević je pozdravio ratnike i zatražio da iz stroja izađe Đunović i zagrlio ga. Seljak je uskoro ovenčan Zlatnom vojničkom Karađorđevom zvezdom sa mačevima i stavio je iznad ranije već stečenih odličja za junaštvo. Kad god je komandant naišao pored Đunovićeve jedinice pozivao je odvažnog

Društvo

17.04.2021 u 18:00

Kreće se prekookeanska lađa italijanska.

Kiša ne prestaje, glad i bolest pritisli, a gudure tmurne i blatnjave kojima srpska vojska te kasne jeseni 1915. odstupa preko Albanije. Oficir Dragoljub T. Vuković (1880–1930), tada major (posle rata dogurao do pešadijskog đenerala), pamti mesta kroz koja prolaze i kasnije opisuje u ratnom dnevniku (nakon njegove smrti dugo čuvanom u porodici, pa u ovo doba objavljenom kao knjiga „Kako da dobri Bog” u izdanju užičkog „Arhiva”). Ređaju se u tom mučnom pohodu Ljum Kula, Vezirov most („S nama je i kralj”, beleži Vuković), Fleti, Arsid Han („Put je strašan, kiša, voda, užas jedan. Dođosmo u jednu štalu na konak, Arbanase mitimo, kolosalno plaćamo, kilo sena tri groša”). Zatim Čereti, Temsići, Jubani, skelom preko Drima, pa Naišiti („Čujem da su Bugari pred Elbasanom, sve lepše od lepšeg”), a onda

Društvo

13.03.2021 u 20:03

Priča iz Velikog rata: Na žeravici

Pred sam pravoslavni Božić 1916. godine, Prva pešadijska brigada Timočke divizije koja je uvek bila u prvom bojnom redu, promenila je položaj: sa kote 1.050 prebacila se u selo Petalin da se tu odmori i dočeka Božić. Čim je brigada stigla u selo zemunice su napravljene i svi su se spremali za skorašnji praznik – računali su da će se tu duže zadržati. Osvanu i Badnji dan, ekonom kog su poslali nekoliko dana ranije da kupi sve što je potrebno za Božić vratio se iz Soluna. Tog dana oficiri su otišli, oko tri po podne, u šumu da donesu badnjak. Sve se radilo kao u miru, ali se kod svih osećala seta, jer su se pitali šta im je sa porodicama. Svi su bez razlike doterivali svoje zemunice kao da će im Božić Bata sutra dovesti sve njihove najbliže da vide kako oni i u tuđini slave taj veliki

Društvo

27.02.2021 u 21:15

Čoveku mora srce da se sledi

„Kad je objavljen rat Srbiji 1914. bila je mobilizacija srpske vojske. Kao i 1912. sve je skočilo na noge lagane. I sam sam, bez pozivanja, odjurio na mesto mobilizacije (Zaječar). Bez oklevanja, odmah posle organizacije, krenuli smo na ratište. Pravac je bio Zaječar, Paraćin, Aranđelovac, Šabac. Neprijatelj je već bio prešao Savu i Drinu. Ovaj napad nazvao je Kazneni pohod povodom, kobajagi, pomenutog atentata. Pero nije u stanju da opiše niti kičica da naslika zverstva koja je austrijska horda vršila nad srpskim življem. Toga primera nema, niti je bilo u prošlosti za vreme raznih varvarskih najezda. Čoveku se koža ježi i grozi se posmatrajući izvršene prizore. Kod meštana je bio ovladao smrtni strah gledajući očima prizore kojima nisu bili ravni ni oni za vreme prvog hrišćanstva,

Društvo

22.02.2021 u 08:43

Na Grozdinoj kući četiri crna barjaka

U selu Kremna početkom 20. veka rodila se Grozda Misailović. Nju, još jednu kćer i tri sina imali majka Petra i otac Nikola. Stasavala Grozda u devojku ne sluteći da će ratne nesreće ojaditi ovu porodicu. „Imanje sređeno, građevine popravljene, pomisliš kako je lako živeti. Kad ono đavo dođe po svoje”, sećala se u starosti Grozda, a to beležio i s drugim ispovestima u knjigu „Kazivanja iz prve ruke” pretočio dr Ilija Misailović. Ovo mu je ta nesrećna žena kazivala: „Kad je poč’o turski rat (prvi balkanski) iz naše kuće otišle čet’ri puške, odoše mi otac i tri brata. Najstariji brat Mihajlo mi umro kad je bio turski rat. Najmlađi brat Radisav umro je u Štipu, za vreme bugarskog rata (drugog balkanskog), kad su regruti umirali od tifusa. Srednji brat Miloje mi izumro u

Društvo

15.02.2021 u 09:25

Jevreji i Srbi, nerazdvojni u bratskom ratnom zagrljaju

„Voli svoju zemlju u kojoj si se rodio i u kojoj živiš, jer ona je tvoja domovina”, veli naša Biblija. Dosledni tim rečima Jevreji su, od kada su napustili svoju rodnu grudu, bili kroz sva vremena dobri građani... „Tako je to bilo i jeste u zemlji Srbinovoj, gde su Jevreji u svemu postupali po rečima svog čuvenog sunarodnika slavnog istoričara Josifa Flavija – radeći u miru na podizanju opštenarodnog blagostanja i boreći se za vreme ratova, rame uz rame, hrabro, pored svoje braće Srba”, zapisano je u „Spomenici poginulih i umrlih srpskih Jevreja u balkanskim i Svetkom ratu 1912–1918.”, koja beleži desetine ratnih sudbina, onoliko koliko je sačuvano u zapisima i kazivanjima preživelih saboraca... Bilo je Jevreja, srpskih ratnika još u Srpsko-turskim ratovima, ali je ljubav njihova za

Društvo

31.01.2021 u 10:00

Kad je Bog bio crn a đavo beo

Bio je poslednji dan meseca oktobra 1918. godine, dan Svetog Luke, kada je putem ka Obrenovcu prošla jedna srpska konjička patrola. Ljudi, žene i deca i sve što je moglo da trči izlazili su i trčali za oslobodiocima. Iako su to bili nepoznati ljudi iz ko zna kojeg kraja Srbije, stali su obasuti grljenjem, ljubljenjem, kao da su najrođeniji i najmiliji. Žene su iznosile med, voće, rakiju i drugo što se našlo u ovim teškim vremenima, kitile ih poslednjim peškirima i vunenim čarapama. „Braćo i sestre, srećna vam sloboda!” – i oni uzbuđeni, promuklim glasom vikali su pridolazećem narodu, pokušavajući da probiju gomilu. Njihov zadatak je bio da izvide da li je od neprijatelja potpuno čist teren oko Save. „A gde su naši, naši Posavci?” – pitale su kroz suze majke, žene,

Društvo

24.01.2021 u 10:00

Narod sav u krpama, opljačkan do gole duše

Bio je Veliki rat i Srbija okupirana, uz stradanja ljudi i teror okupatora. Zavladala je pljačka i otimačina narodnog imetka. Ono stoke, hrane, oruđa što se u kućama Srba zateklo, neprijatelj je nemilice otimao. Kao da nije ovamo došao iz bogatih carskih država. „Čim je okupator ušao u zemlju, smesta je ukinuo sve zemljoradničke zadruge, poljoprivredne stanice, voćne i vinogradske rasadnike, a njihovu imovinu, koja je iznosila stotine miliona u zlatu, prosto je opljačkao i ostavio bez igde ičega. Privatnim je licima opljačkao njihovu imovinu: vršalice, plugove, drljače, trijere i vetrenjače... Zatim je pokupljena vuna iz posteljnih stvari: a ona je u našoj zemlji bila u dušecima i jastucima u ogromnoj količini. Potom su pokupljeni svi sudovi od bakra i mesinga, kojih je u našem narodu

Društvo

18.01.2021 u 09:15

Smešak bez radosti momaka iz Đačke čete

Svedok ratnog vremena bio je i Sreten Marić (1903–1992), rodom iz Subjela kod Kosjerića. Esejista, prevodilac, profesor. U Parizu je doktorirao istoriju, kod nas bio intelektualac uvažen i u međuratno i u posleratno doba. Autor eseja o velikim svetskim piscima i filozofima. Za užički časopis „Međaj” 1989. godine Marić je napisao uvodnu reč sa svojim sećanjima iz Velikog rata i razmišljanjima o vremenu koje je usledilo. „Video sam ispraćaj na železničkoj stanici u Skoplju 1915, ispraćaj Đačke čete 95/96, kako su se oni sami zvali, onih koje će kasnije zvati 1.300 kaplara. Znao sam ih skoro sve. Igrali su nedeljom u malom parku kraj Idadije. Dolazile su devojke. Igrali su valcer, tango i polku, a i druge igre čije sam ime zaboravio. Mi deca smo dolazili da im se divimo. I sad smo mi bili

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Tag: veliki rat

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Prijavitе sе na našu mailing listu