Kup.	Prod.	Sred.
117.05	117.75	117.4
102.44	103.06	102.75
126.63	127.4	127.01

Moj život u inostranstvu

01.05.2022 u 13:49

Trst je naš

Dosta je onih koji su bar jednom u životu čuli rečenicu „Trst je naš” ali malo njih zna koliko ima istine u tome. Toliko toga je „naše” u njemu da se ja i danas, posle više od dvadeset i pet godina provedenih ovde, prijatno iznenadim i u tim prilikama osetim neku čudnu toplinu oko srca. Šetajući gradom ako obratite pažnju na pločice sa imenima koja se nalaze na ulaznim vratima u stambene zgrade, dve stvari će vam skrenuti pažnju. Prva, da se na svakom zvonu nalaze po dva prezimena, a to je zbog toga što u Italiji žene udajom ne menjaju prezime i druga da se bar trećina prezimena završava na IĆ. Već taj detalj vam daje sigurnost kao strancu, kao turisti, da se odmah osećate prijatnije. U toj šetnji može vam se desiti da zalutate u via Popović, u via Rašković ili da posetite izložbu

Moj život u inostranstvu

24.04.2022 u 12:41

Nikada se ti nećeš vratiti

Kada sam pre nekoliko godina hteo da se vratim, posle više od dvadeset godina života u Holandiji, posetio sam internet stranicu za povratnike. Imao sam sreće jer sam pronašao priče ljudi sa svih strana sveta koji su se vratili. Iznenadio sam se njihovim brojem, a u sećanju mi je ostao savet jednog od povratnika svima nama koji smo želeli da se vratimo. Savetovao nam je da nikome u Srbiji ne navodimo razloge našeg povratka i da ne branimo te razloge jer ćemo time srušiti najveći san ljudi u Srbiji. A taj san je - otići iz nje. Kada nekome srušite dugo sanjani san, vi mu postajete neprijatelj. Podneo sam zahtev za remigraciju koja je podrazumevala da vratim holandsko državljanstvo i sva ostvarena prava na penziju. U mom slučaju do kraja života dobijao bih petsto evra

Moj život u inostranstvu

17.04.2022 u 09:47

Zemlja gde svako plaća svoj račun

Negde iza gora i mora, tačno u podnožju i na obroncima najviše planine u Evropi, leži mala, bajkovita, alpska zemlja. Ako dodam da svako pomisli na nju kada sve zamiriše čokolada i sir, onda ste pogodili - Švajcarska, skoro pa savršena. Zemlja u kojoj vozovi i ljudi nikad ne kasne. Zato što se to ne događa. Zemlja u kojoj u restoranu svako plaća svoj račun, pa i supružnici. Zemlja u kojoj supružnici ne znaju koliko njihova lepša ili jača polovina zarađuje. Zato što je plata tabu tema. (EPA EFE - S.D.N.) Zemlja u kojoj fizička distanca usled pandemije nije nikome teško pala. Zemlja u kojoj je dosta hladno, a ni ljudi nisu mnogo topli. Zemlja u kojoj ljudi tiho hodaju i još tiše pričaju. Zato što je tako kulturno. Zemlja u

Moj život u inostranstvu

08.04.2022 u 14:51

Došljaci koji im otimaju posao i parking mesto

Nesreća nas koji smo napustili zemlju rođenja zarad nekog lepšeg života u belom svetu, leži u jednoj večnoj dilemi. Dilemi o pripadnosti. Sa jedne strane naši koreni, poreklo, preci, a sa druge, zemlja kojoj ostavljamo potomke, dobar deo (lepšeg?) života i porez. Ovo poslednje boli najviše. Socijalistička navika neplaćanja poreza onog vremena, nikad se nije izgubila i biva najsurovije ugušena u krvi. Tu nemoć suprotstavljanja poreskim haračlijama okusio je čak i moćni Al Kapone. Ovde nas tretiraju kao došljake koji žele da im uzmu posao, parče zemlje i parking mesto. A posao je često onaj koji oni ne žele da rade ili onaj koji mi radimo bolje. Parče zemlje doživljavaju kao svoje bogom dano a ustvari su ga surovo oteli od onih koje su kasnije smestili u rezervate. Za parking mesto im dajem za

Moj život u inostranstvu

01.04.2022 u 15:47

Šefe ostalo mi je još par meseci života

Bila je sunčana nedelja u maju mesecu. Opet je dvoje zvalo telefonom da kažu kako ne mogu doći na posao. Naravno, idu sa familijom na piknik, jer retke su ovakve sunčane nedelje sa mediteransko plavim nebom. Ko bi danas rintao u restoranu. Osim toga i ja sam kriv jer mi pola radnika radi na „polu belo“, pa su zahvaljujući takvim statusom, u stvari, oni gazde, a ne ja. Pre nego što je počela gužva, negde oko 17 sati, u restoran je ušao tršavi, plavi mladić i bez „dobar dan” pitao sa vrata: „Imate li posla za mene?” Rekao sam da imam i da se odmah javi kod Miladinke u kuhinju. Miladinka nije imala vremena ni da ga pogleda već mu je odmah tutnula kašiku i male fildžane da ih puni puterom i belim lukom. To smo servirali pre jela sa dve kriške francuskog hleba. Gosti su to žvakali

Moj život u inostranstvu

25.03.2022 u 19:49

Izgubljeni u džungli ljudskog izobilja

Jedan od najpouzdanijih načina da upoznate Njujork jeste da se nađete oči u oči sa nekim prevarantom, fakirom ljudskih duša u gluvo doba noći. Ili još bolje, posle ponoći il' pred zoru, kad gledate pacove koji izađu iz svojih jazbina i zagospodare ovom desetomilionskom metropolom. Pratio sam ih nekoliko puta pored „Pice Italiano” u Čelsiju kako marširaju korzom ne hajući ni za koga. Po njihovom kućnom redu na čelu kolone su bolesni, pa onda stariji i na kraju predvodnici, najjači. Obrnuto je kada se povlače i odstupaju u slučaju opasnosti. Slično je i sa ljudima. Pred zoru se zbori istina i guli koža na tenane, a sagovornik gleda pravo u oči. I dok strah vreba sa svih strana i srce brže kuca, instinkt za preživljavanje nadvlada sve. (EPA EFE - A.V.) U svako

Moj život u inostranstvu

18.03.2022 u 15:01

Ljubav ima cenu, kao i krompiruša

Da ste ovog jutra kojim slučajem zavirili u sobu, videli bi ste moju suprugu i mene u pidžamama iako je prošlo devet sati. Nju na novoj žutoj fotelji a mene na sivom kauču, svako sa svojim „ajpodima” u krilu. Čuli bi ste ujednačeno i naizmenično srkanje kafe. Prelistavam novine. Piše da pesma Bili Ajliš „I Love You”, ima milionske preglede. „I love you”, ponovih to u sebi. A od supruge odmah zatim dobih nemu poruku: „Hm, nisi mi tako nešto odavno izgovorio”. Usavršili smo takvu vrstu poruka tokom mnogih godina. Brže stignu od onih koje se iz misli oblikuju u reči i pronađu ispravan tonalitet da se izgovore. Naravno i uz odgovarajuću emociju na licu.

Moj život u inostranstvu

11.03.2022 u 14:45

Ovde su vatrometi zabranjeni

Kada sam stigla u Grac moji domaćini odmah su me upozorili da za Novu godinu nema vatrometa, jer su oni u ovom gradu zabranjeni. I zaista, za novogodišnji doček privatnih vatrometa gotovo da nije bilo, a bilo je i začuđujuće malo petardi. Nisam sigurna da li postoji zvanična zabrana ali znam da je Grac najzagađeniji grad u Štajerskoj i da se pirotehnička sredstva iz tih razloga izbegavaju. Strategija Gračana da ulice prilagode biciklistima, koja je počela da se ostvaruje još osamdesetih godina prošlog veka, pokazala se vizionarskom. Kada dođete u Grac, prvo što vam upadne u oči, jeste reka biciklista. Oni se iz raznih pravaca ulivaju u gradske saobraćajnice kao pritoke preplavljujući puteve. (Piksbej) To nisu spori biciklisti kojih u mom rodnom Somboru ima

Moj život u inostranstvu

04.03.2022 u 15:00

Sine dragi pa ovde je gore nego u Bosni

Svako ko mi je u prve tri godine mog života u Njemačkoj dolazio u posjetu, počev od uže porodice pa do prijatelja, postavljao je više-manje slično pitanje – zašto, pobogu baš ovdje? Slegnuo bih ramenima, i sam ne znajući kako da odgovorim. Čak i za nas sa Balkana sa relativno niskim očekivanjima Duizburg jeste prilično ružan grad. Prostire se na ogromnom prostoru na obje obale Rajne, na kome bi bez problema mogao „uglaviti” skoro dvostruko mnogoljudniji susjedni Dizeldorf ili obližnji Keln. Duisburg je grad spomenik, poput onih brutalističkih kakvih je na desetine bilo u bivšoj Jugoslaviji. Samo ovaj nije podignut borcima palim za slobodu nego je ostao kao svjedok propaloj industriji. (Piksabej) Ovaj grad bio je u poslednjih 50-60 godina jedno od glavnih odredišta radnika iz

Moj život u inostranstvu

25.02.2022 u 14:50

Maro moja

Četvrtak jutro, napolju minhenski minus zaledio prirodu. Zubato sunce govori mi da je vreme da se priključim iz kućnog ofisa i počnem novi radni dan. Zaustavlja me poruka sa „Vocapa”. Piše mi brat od strica: „Sele, jutros u pola pet, umro je moj tata.” Vreme je najednom stalo. Vratilo me u dane kada sam bila Mara. Maro moja! Tako me je zvao samo moj čiča Zdravko. Bila sam njegova Mara koju je beskrajno voleo. Pored svoja dva sina bila sam mu ćerka koju nije imao. Uvek me je sa sobom svugde vodio. (Piksbej) Maro moja, na plaži svakoga raspusta, dok trčim bosa po vrelom pesku, hvata me za mršavu ruku i maže kremom da ne izgorim od jakog sunca. Maro moja, svake godine na planini dok mi zebu ruke a on ih uzima, briše sneg i greje ih svojim toplim dahom. Maro

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Tag: moj život u inostranstvu