Ко крши закон из незнања може бити ослобођен

„Није кривично дело оно дело које је учињено у неотклоњивој правној заблуди. Правна заблуда је неотклоњива ако учинилац није био дужан и није могао да зна да је његово дело забрањено. Учиниоцу који није знао да је дело забрањено, али је то био дужан и могао да зна, казна се може ублажити”, каже члан 29 Кривичног законика (КЗ).

Закон о прекршајима, у члану 22 такође има овакву одредбу о правној заблуди. Прекршајни судови, међутим, изричу казне за читав низ прекршаја који су обичним грађанима непознати.

Удовица не зна да мора полицији да пријави пиштољ свог покојног мужа, који је имао уредну дозволу за држање оружја. У таквом случају она не мора да зна ни да пиштољ постоји у њиховој кући, закључан у фиоци или сефу, али она је у прекршају и биће новчано кажњена.

Муж који је жени посудио свој аутомобил не мора да зна да је она направила саобраћајни прекршај тако што је ушла у жуту саобраћајну траку када је скретала ка тржном центру. Он ће, међутим, прекршајно одговарати ако не обавести полицију ко је у том тренутку управљао његовим возилом. Ни муж ни жена не поричу да је направљен саобраћајни прекршај, за шта постоји и снимак са лица места. Нису имали намеру ни да сакрију ко је управљао возилом, али муж је новчано кажњен само због тога што му није уредно достављен позив, па није у одређеном року обавестио полицију о томе ко је управљао возилом. Грађани не знају да овим „необавештавањем” чине прекршај.

Многи родитељи не знају да им закон намеће одговорност за прекршаје које учине њихова деца, која су млађа од 14 година, јер она нису прекршајно (као ни кривично) одговорна.

Error iuris nocet – „Заблуда о праву шкоди”, каже још једна латинска изрека.

– Свакако је боље да се право познаје, али ако неко без своје кривице није знао да је његово чињење или нечињење прописано као кривично дело, онда код њега не постоји кривица. Код злочина која су „зло по себи” (mala in se), немогуће је замислити да било ко иоле „нормалан” не зна да не сме убити, украсти, силовати, извршити разбојништво. Међутим, то није увек случај када је реч о читавом низу кривичних дела, која су често повезана и са другим прописима, а односе се на неке аспекте привредног и финансијског пословања и која постоје само зато што су прописана као кривична дела (mala prohibita) – каже др Шкулић.

Примери за правну заблуду су много чешћи у прекршајном праву.

– Већина људи, често без своје кривице, нема свест о томе да чини прекршај пропуштањем неког рока или одређене радње у погледу које имају дужност чињења. Добар пример за то су чланови породице који су дужни да пријаве оружје покојника, а не знају да имају ту обавезу на основу Закону о оружју и муницији. Kада пријаве оружје, за које је њихов покојни члан породице имао уредну дозволу за држање, ако то нису учинили у предвиђеном року – биће кажњени за прекршај, што је апсурдно – наводи професор.

Он указује да прекршајни судови резонују „сувише упрошћено” и нерадо примењују начела кривичног права, не само када је реч о нескривљеној правној заблуди, него и када је реч о процесним питањима која су повезана са претпоставком невиности.

– Одувек је у нашем кривичном поступку важило правило да суд може окривљеног огласити кривим само ако је потпуно уверен у његову кривицу. Уколико само сумња у постојање кривице, али није уверен у то на темељу изведених доказа, суд мора окривљеног да ослободи од оптужбе. Међутим, сада у прекршајним поступцима имамо ситуације да судови не одлучују у корист него на штету окривљеног ако докази нису неспорни – каже др Шкулић.

Наиме, и кривични и прекршајни судови морају примењивати правило „In dubio pro reo”, што значи да у сумњи треба одлучити у корист окривљеног. Чест је случај да радар измери прекорачење брзине за само један километар, а познато је да радари могу да погреше за два до три километра

– Није спорно да не треба нимало толерисати бахате возаче, а нарочито не „тркаче” на друмовима, али се и овде мора резоновати правнички. Ако заиста радари које полиција користи имају одређену толеранцију прецизности од два до три километра (плус–минус) или у неком проценту одступају према спецификацијама произвођача, то онда значи да увек постоји и одређена сумња у погледу брзине којом се кретао окривљени. Та сумња би се морала „тумачити” у корист, а не на штету окривљеног – наводи наш саговорник.

На пример, неко је регистрован радаром да је у насељеном месту, где је ограничење брзине 50, возио 51 километар на час. Ако радар има одступање од плус–минус три километара, то онда значи да је он у стварности возио 48, или можда 54 километара на час.

– Како се објективно не може утврдити да ли је то била баш нека конкретна брзина од 48 до 54, суд би, примењујући правило In dubio pro reo, ипак морао сматрати да се возач кретао брзином која је за њега најповољнија, што значи у овом примеру да није прекорачио брзину – каже професор.