Смањене субвенције за зелене киловате угасиле 60 одсто фирми у Шпанији

Од нашег специјалног извештача
Толедо – Када је 2006. године кренула у градњу великог соларног парка у Толеду, граду на око 70 километара од Мадрида, породица Дела Круз није могла да претпостави какве је муке чекају. После две године рада, у време највеће економске кризе у Шпанији, држава је преполовила субвенције за производњу зелених киловата с 44 на 20 евроцента по киловат-часу. Oко 60 одсто фирми убрзо је банкротирало, или престало с радом, а за ову породицу то је био окидач да отпусте велики број радника, са 200 на 12.

 Преживели су, признају, тако што су у међувремену сами почели да производе делове за соларне плоче, које су, иначе, пре тога увозили из Немачке.

– Делови су се брзо кварили и када смо подвукли црту, схватили смо да не можемо даље да радимо, јер смо били у сталном минусу. Одлучили смо се за домаћу производњу делова, која је до данас толико узнапредовала да се извозе у Европу, каже Тедоро дела Круз, председник компаније „Конверта” која је градила овај соларни парк.

Није, како објашњава, долазило у обзир да престану с производњом струје из сунца, јер је у соларни парк уложено 24 милиона евра кроз банкарске кредите који су морали да се врате. Притом се у идеалним условима, када је држава субвенционисала овај посао, кредит могао вратити тек за 25 година.

– Реч је о најсавременијој технологији за производњу зелене енергије, јер се 17.000 соларних плоча распоређених на око 18 хектара окреће према сунцу. На овај начин испоручује се шест милиона киловата струје годишње, што је петина дневне потрошње струје у Београду, током зиме. Струјом се снабдева око 8.500 домаћинстава, каже Дела Круз.

Ни данас не могу да се похвале зарадом. Али, успевају да буду на нули. Срећа је, кажу, што је овај соларни парк од када је изграђен давао 22 одсто више струје која је могла да се извози, па и данас ова енергија стиже до Андалузије.

Када би поново требало да размисле да ли да граде соларни парк, без државних субвенција и с банкарским кредитима чија је најнижа камата шест одсто на годишњем нивоу не би се, признају, усудили. Чак и уз чињеницу да би у исти овај капацитет постројења требало уложити тек петину пара, јер је у међувремену пала цена соларних плоча, каже Дела Круз, чији су соларни парк обишли новинари из Србије у организацији Европске уније и „Бритиш кансела”.

Када је реч о Србији, обавезе су да се до 2020. године производи 27 одсто струје из обновљивих извора енергије, каже Александар Антић, министар енергетике.

Правећи паралелу где смо ми, а где Шпанија, када је реч о чистој енергији, Лазар Лазендић из „Виндвисиона”, независне компаније за снабдевање струјом из обновљивих извора енергије, која послује у осам земаља на два континента, каже, да велики и даље остају у фази развоја пред изградњу и након усвајања сета уредби од стране Министарства енергетике.

– Тако је из два разлога, један је став међународних финансијских институција да новоусвојена подзаконска регулатива захтева додатне измене које се тичу дугорочне политичке сигурности улагања. Други битан елемент је усклађивање и ажурирање документације и дозвола за исте велике пројекте који су били на „чекању” неколико година, каже наш саговорник.

Законска регулатива наше земље из области производње, дистрибуције електричне енергије, као и правила снабдевања подразумевају да корисници – крајњи потрошачи (домаћинства), користе електричну енергију из обновљивих извора и да је аутоматски плаћају кроз систем накнада (за обновљиве изворе енергије), која је исказана као обавезна ставка на рачунима за електричну енергију и за 2017. годину износи 0,093 дин. по киловат-часу.

Уколико се, додаје Лазендић, не достигне прописани ниво производње и предвиђени инсталисани капацитети, доћи ће до принудног увоза зелене струје из суседних земаља и то по знатно вишим ценама од оних предвиђених подстицајним мерама из уредби о обновљивим изворима енергије.

Упитана колико је после доношења нових подстицајних мера побољшана клима за инвеститоре у Србији, Маја Маћић, једна од првих заговорника производње струје из обновљивих извора енергије у нашој земљи, каже, да се клима у значајном мери побољшала.

– Унапређењем превасходно такозваног уговора о откупу електричне енергије, омогућена је изградња великих ветропаркова. Доказ за то су и најаве инвеститора који су увелико кренули, или крећу, у изградњу, након вишегодишњег застоја. Клима наравно није идеална и постоји још процедура које је потребно до краја дефинисати са свим детаљима, попут процеса прикључења електрана на преносни електроенергетски систем Србије. Важна је, међутим, спремност свих укључених страна да се ови пројекти реализују – каже Маћићева.

– Србија је, додаје, коначно на прагу да ове и наредне године добије прве веће ветроелектране у електроенергетском систему и самим тим се склони са европског зачеља када је у питању изградња нових капацитета за зелену струју – закључује она.