Погођени учесталим вестима о агресији адолесцената, одрасли су се забринули. Али у покушајима објашњења и борбе против таквих појава ретко се говори о одговорности породице. Супротно вечним тежњама, никада није било могуће имати истовремено и јаре и паре, односно, у овом случају, и распадање породице и породично васпитано дете. Агресивност је попримила неочекиване облике. Некада се за за пристојног дечака говорило да је „као девојчица“. Данас, на страну екстремни случајеви паљења цигарете на лицу и пребијања једне девојчице од стране других, али ко се није суочио с потребом да сиђе са тротоара не би ли избегао судар са омладинком која иде право у сусрет својом левом страном? Шта се по повратку кући дешава с младићем чије су дивљање на стадиону, уз крупне ТВ кадрове, посматрали његови отац и мајка; чак и ако се занемари суштинскије питање – шта се дешавало пре тога, од његовог рођења до директног преноса њиховог неуспеха?

Уобичајене су самооправдавајуће приче родитеља о лошем утицају друштва, улице, телевизије итд. Међутим, чак и дете од три године које гледа цртаће, на срећу, никада не покушава да уради неприхватљиве ствари које тамо види, нпр. да скочи кроз прозор и лети као Петар Пан. Али шта рећи о омиљеној тези неких теоретичара да су адолесценти научили убијање и повређивање вршњака гледајући ТВ програм? Развлашћени анксиозни pater familias нестајућег патријархалног друштва који се крије у кућном ћошку иза новина, или напољу, у бољем случају у радоманији, а у горем, у грчевитој борби за егзистенцију – не може бити добар идентификациони узор.

Несигурни отац и послом исцрпљена, фрустрирана мајка не успевају да дају свом детету задовољавајући одговор на питања: „шта сте ми пружили“, „шта вам вреди ваша школа“...?

А у школи је класични троугао између родитеља, наставника и детета знатно променио тежиште повезивања: уместо васпитачке коалиције родитеља и наставника, формирана је непринципијелна коалиција родитеља и детета, насупрот наставнику. Тако је оформљен Бермудски троугао у којем ишчезавају бродови с теретом одговорности за васпитање омладинца. Наставници неће да схвате да је баш дете тих родитеља одличан ученик и спречавају га у животном успеху, за сада мереном очекиваним оценама. Шта ради школа, шта ради полиција, питају се тобоже изненађени родитељи. Насиље је просторно и ситуационо дефинисано као „школско“, „улично“, „навијачко“, „породично“ итд., и само нам недостаје одговарајући број школских полицајаца, позорника, сигурних кућа и видео-камера. Исцрпљени егзистенцијалном борбом, родитељи се теше тиме да се васпитање може заменити ослонцем на оне који „треба да раде свој посао“ (наставници, полиција, психолози, педагози), ослобађајући се на тај начин једног врло неугодног осећања, тј. кривице. Родитељи професионализују и техницизирају васпитање захтевом да стручњаци „раде свој посао“, не примећујући да су великим делом одустали од свог дела посла који се зове породично васпитање. С друге стране, до крајности доведена максима о „свом послу“ је, од Платона до савременог глобализма, била уграђена у идеју савршеног тоталитарног уређења у којем идеалан тип индивидуе носи оглав да не би скретао са правог пута.

Одакле, онда, распад породице? Новом глобалном поретку не треба ниједна институција јер је она реметилачки фактор који представља непожељну посебност, између две пожељне стране: апсолутне универзалне моћи, с једне, и атомизираних, употребљивих безличних индивидуа, с друге стране. Употребљиве су, у смислу једнакости, и жене, под условом да немају и не планирају децу, као што то послодавци ревносно условљавају. Карактеристике посебности једног друштва (нација, патриотизам, црква, религија, војска, школа, породица) падају једна за другом у неравноправној борби. Пожељни идентитет адолесцента је зато апстрактни идентитет безличног атома. Родитељи свакако желе да им дете успе у друштву. Које вредности се данас уопште могу навести као друштвено пожељне, да би биле затим прихваћене у породици? Изгледа, уз најбољу вољу, да су то само успех и новац (што се на крају своди на исто). Заборавља се при томе да је у садашњем такмичарском друштву успех једних, нужно, једнак неуспеху других. Дакле, у таквом друштву није могућа нека кантовска максима понашања која би вредела за све и представљала универзалну вредност и оријентир, него се такво друштво дели на успешне и оне друге, за које тренутно вреде „једнаке шансе“. Супротно томе, мора се рећи да је било каква општа друштвена вредност боља од никакве, као што је Волтер, ватрени борац против цркве, рекао: „Да Бога нема, требало би га измислити“.

Позната је изрека „Када се дете роди, треба га љуљати“, при чему се свакако мислило и на васпитавање. Друштво, односно држава, са ламентирања о младима требало би да пређе бар на минималистички реални програм који би био уверљивији и који би ублажио проблем „беле куге“ као екстремног и морбидног облика небриге о младима. Борба против агресивности омладине била би доследнија ако би се пре свега радило на превладавању малигне аутодеструктивности нације која се по броју смањује, стари, умире (или, што је у целовитом посматрању исто – не рађа се). И ако би се отклонила хипокризија која Танатосу, као симболу агресивности, даје право и пре рођења.

Неуропсихијатар, Институт за ментално здравље, Београд