Пре нешто више од годину дана (крај априла 2009. године) написао сам на овом месту да сматрам да већина земаља чланица ЕУ не жели Србију у сопственом клубу и да изузетак можда чине нама (географски) блиске земље. Сматрао сам да је основни разлог за то умор од проширења ЕУ, отелотворен у пољском водoинсталатеру и крајње проблематичним источнобалканским аквизицијама из 2007. године. Да ли се у том погледу нешто променило? Јесте, како да не, и то нагоре!

И ту долазимо до политичких последица грчке дужничке кризе. Европа је сада заузета веома озбиљним пословима који се зову довођење куће у ред. Краткорочни задатак је контрола грчког државног дуга, његовог сервисирања и, по свему судећи, припремање за време „реструктурисања” тог дуга (еуфемизам за банкрот).На дужи рок, пројекат еврозоне треба да се сачува и да се зарад ове монетарне уније заведе мало више фискалног реда међу државама чланицама. На све то, порески обвезници најбогатијих земаља ЕУ забринути су за своје будуће нето приходе, имајући у виду да поред Грчке постоје и Шпанија, Португал, Италија итд. А то значи и да је политички капитал медитеранских земаља опао и да њихове иницијативе које иду у прилог нашем чланству у ЕУ немају више онакве ефекте какве су имале пре него што се грчка криза показала у свој својој раскоши. Штавише, за Медитеран, а нарочито Балкан, европска политичка елита сада, с правом или не, сасвим свеједно, везује буџетске дефиците, штеловане фискалне статистике, проблематична задуживања и сличне ствари – они сматрају да су они мрави, а сви ми искључиво цврчци. Чланство западнобалканских земаља у ЕУ (осим Хрватске, која је ухватила последњи воз) више није тако лако политички продати, што европској елити, што бирачима.

Све наведено, а поготову губљење политичког капитала нама наклоњених земаља, могло се јасно видети на састанку у Сарајеву, одржаном 2. јуна. Шпанска иницијатива завршила се „као позориште”, како је оценио Милорад Додик. Мислим да не само да је у питању позориште него је то била другоразредна реприза. Седам година после солунског састанка, ЕУ није понудила ништа ново. Понављање до бесвести да је „ЕУ потврдила своју недвосмислену посвећеност европској перспективи држава западног Балкана”, како је то формулисао британски амбасадор у Београду, значи да ЕУ нема ништа (ново) да каже. Одлично, бар да знамо на чему смо!

Дакле, не само да се ништа није променило него су шансе за наше скоро чланство у ЕУ далеко мање него што су биле пре годину дана, а тада су биле веома мале. Уколико то неком у Србији није јасно, добро што бар постаје јасно званичницима ЕУ и држава чланица. Они сада јако добро знају да њихова омиљена техника утицаја на одређену земљу и условљавања одређених политичких потеза управо (условним) обећавањем чланства (то они зову soft power) више не функционише будући да је извесно да од политичких ЕУ интеграција нема ништа, па они као озбиљни људи не могу да обећавају нешто што не постоји. А ни она друга стране им неће веровати. Како сада „увезати” Србију? Нарочито када расте нервоза, будући да се приближава дан када ће Међународни суд правде објавити своје мишљење (зли језици кажу већ 22. јула), а српски званичници све више и све гласније причају о статусним преговорима око будућности Косова и Метохије? Инсистирање да „Косово и европске интеграције више нису одвојени колосеци” (исти британски званичник) ту више не помаже из једноставног разлога: европске интеграције су слепи колосек.

И добро, како одавде? Предлажем следећи план: економска, а не политичка интеграцију у ЕУ: (1) формирање царинске уније (уместо садашње зоне слободне трговине), која подразумева потпуно слободан проток робе; (2) уклањање свих препрека протоку људи, што значи улазак у шенгенску зону; (3) пуна хармонизација домаћег законодавства са бриселским, не само на папиру, како би се свим инвеститорима створили услови које ону умеју да препознају. Укратко, sui generis модел интеграције у ЕУ. Када је већ, како они кажу, Косовo и Метохија случај sui generis, нека онда и српска интеграција у ЕУ буде то исто.

Циници кажу: па то ћемо и тако добити када буде пропала наша политичка европска интеграција. То је вероватно тачно, али потпуно је другачија позиција земље која покушава да се активно постави у промењеним околностима, која има храбрости да одбаци превазиђену политику, која демонстрира да има јасну визију, да зна шта хоће, која је решена да то уради. И да буде гласна када је то потребно. Тада почињу да је поштују и противници.

председник ЦЛДС-а, професор Правног факултета Универзитета у Београду