Zbog čega postoje javna preduzeća? Prema onima koji se zalažu za tu koncepciju, ona postoje da bi obavljala delatnosti od javnog interesa; država osniva javna preduzeća u situacijama za koje se procenjuje da privatna, komercijalna preduzeća nisu pogodna. Tipične takve situacije su prirodni monopoli ili javna dobra. Ne zalazeći u uverljivost ove koncepcije, izvesno je da javna preduzeća ne treba da se bave, direktno ili indirektno, onim što su komercijalne delatnosti, tj. one delatnosti u kojima posluju privatna preduzeća

Šta je to neprijateljsko preuzimanje? To je situacija u kojoj se transakcijom na tržištu kapitala, kupovinom i prodajom akcija, uspostavlja novi (većinski) vlasnik akcionarskog društva, i to protivno volji postojeće uprave preduzeća. Na primer, Pera proda Miki svoj većinski paket akcija, a uprava preduzeća ne želi Miku za vlasnika. Dakle, neprijateljstvo postoji između postojeće uprave i novog vlasnika, budući da novi vlasnik može da se zahvali upravi na njenim uslugama. Upravo mogućnost neprijateljskog preuzimanja predstavlja veliki podsticaj upravi preduzeća da dobro radi svoj posao, pa stoga takvo preuzimanje ne treba otežavati.

Šta zajedničko imaju ove dve kategorije? U načelu, ništa. U Srbiji, nešto. Zajedničko im je „Srbijagas“, odnosno Dušan Bajatović, agilni generalni direktor tog javnog preduzeća. „Srbijagas“ je kupio akcije preduzeća „Informatika“ i posedovanje oko 30 odsto akcija tog preduzeća, uz datu disperziju preostalih akcija, tom javnom preduzeću daje kontrolni paket akcija „Informatike“.

Zašto je to učinjeno? Zašto jedno javno preduzeće (koje treba da obavlja poslove od javnog interesa) za 220 miliona dinara kupuje akcije jednog privatnog, komercijalnog preduzeća, koje posluje u delatnosti u kojoj postoji konkurencija mnogih takvih preduzeća? Čitajući štampu, a to potvrđuje i g. Bajatović, saznajem da je to učinjeno da bi se sprečilo neprijateljsko preuzimanje „Informatike“ od strane jedne investicione grupe. Ne vidim nijedan razlog da se javno preduzeće bavi ovakvim poslom: da se meša u „neprijateljstvo“ privatnih privrednih subjekata i staje na stranu jednog od njih. Zašto je to onda učinjeno?

Postojeći generalni direktor „Informatike“, onaj koji tu investicionu grupu smatra za neprijatelja, tvrdi da je ona prekršila zakon („nezakonito pokušali da preuzmu firmu“). Treba dopustiti tu mogućnost. Problem je, međutim, u tome što to da li je nešto nezakonito ili ne u normalnim zemljama, a Srbija tome teži, obično utvrđuje ona strana koja nije u sporu, koja je za to kompetentna i koja ima obavezu da bude nepristrasna – sud, na primer. Pa zašto onda na scenu nije stupio sud, nego javno preduzeće?

Doduše g. Bajatović kaže da su „hteli da spreče neprijateljsko preuzimanje, ali to nije poenta cele priče!“. Bitno je da se ovim potezom, po njegovim rečima, čuvaju resursi. „Inženjer iz ’Informatike’... košta, recimo 50 ili 100 evra dnevno, dok isti taj inženjer kada dođe iz ’Simensa’ košta 1.700 evra na dan.“ Ne vidim vezu između sprečavanja neprijateljskog preuzimanja i održavanja ovog odnosa, ali je bitno da je za g. Bajatovića čuvanje resursa to što se elektroinženjeri u Srbiji plaćaju 17 ili 34 puta manje (ni on sam nije siguran) nego u Nemačkoj ili nekoj drugoj zemlji gde se nalazi podružnica „Simensa”. Možda mu nije palo na pamet da upravo takav odnos prinosa predstavlja podsticaj za elektroinženjere da iz Srbije odu u Nemačku ili neku drugu zemlju u kojoj imaju veće prihode. Jednostavna lekcija iz ekonomije: resursi se sele iz delatnosti u kojima ostvaruju niže prinose u delatnosti u kojim ostvaruju više prinose. Ili prevod: više volim da isti posao radim za veće pare, pa ću da sledim trag novca.

A šta ću da uradim kada steknem taj novac? Mogu da ga dam u dobrotvorne svrhe. Sećam se Danice Kabiljo, oniže sarajevske Jevrejke koja je živela u stanu do mog. Sposobna, marljiva, štedljiva – uvek je imala dosta. I poklanjala siromašnima. Jedini uslov je bio da oni koji primaju poklon ne znaju ko je davalac. Da se ne bi stvarala obaveza bilo koje vrste.

G. Bajatović je pre nekoliko dana siromašnim porodicama poklonio novac koji mu pripada kao članu UO „Jugorosgasa”. Upriličena je svetkovina u nekom medija-centru, sve je prenosila TV, ganuti poklonoprimaoci su pustili pokoju suzu (ne treba im zameriti), a g. Bajatović ih je pokroviteljski tešio. Kakav potez! Bogoljub Karić je imao više stila!

Nego, kakve sve to ima veze sa naslovom ovog teksta? Ništa posebno, samo sam se setio Džimija Barke.

predsednik CLDS-a, profesor Pravnog fakulteta BU