Због чега постоје јавна предузећа? Према онима који се залажу за ту концепцију, она постоје да би обављала делатности од јавног интереса; држава оснива јавна предузећа у ситуацијама за које се процењује да приватна, комерцијална предузећа нису погодна. Типичне такве ситуације су природни монополи или јавна добра. Не залазећи у уверљивост ове концепције, извесно је да јавна предузећа не треба да се баве, директно или индиректно, оним што су комерцијалне делатности, тј. оне делатности у којима послују приватна предузећа

Шта је то непријатељско преузимање? То је ситуација у којој се трансакцијом на тржишту капитала, куповином и продајом акција, успоставља нови (већински) власник акционарског друштва, и то противно вољи постојеће управе предузећа. На пример, Пера прода Мики свој већински пакет акција, а управа предузећа не жели Мику за власника. Дакле, непријатељство постоји између постојеће управе и новог власника, будући да нови власник може да се захвали управи на њеним услугама. Управо могућност непријатељског преузимања представља велики подстицај управи предузећа да добро ради свој посао, па стога такво преузимање не треба отежавати.

Шта заједничко имају ове две категорије? У начелу, ништа. У Србији, нешто. Заједничко им је „Србијагас“, односно Душан Бајатовић, агилни генерални директор тог јавног предузећа. „Србијагас“ је купио акције предузећа „Информатика“ и поседовање око 30 одсто акција тог предузећа, уз дату дисперзију преосталих акција, том јавном предузећу даје контролни пакет акција „Информатике“.

Зашто је то учињено? Зашто једно јавно предузеће (које треба да обавља послове од јавног интереса) за 220 милиона динара купује акције једног приватног, комерцијалног предузећа, које послује у делатности у којој постоји конкуренција многих таквих предузећа? Читајући штампу, а то потврђује и г. Бајатовић, сазнајем да је то учињено да би се спречило непријатељско преузимање „Информатике“ од стране једне инвестиционе групе. Не видим ниједан разлог да се јавно предузеће бави оваквим послом: да се меша у „непријатељство“ приватних привредних субјеката и стаје на страну једног од њих. Зашто је то онда учињено?

Постојећи генерални директор „Информатике“, онај који ту инвестициону групу сматра за непријатеља, тврди да је она прекршила закон („незаконито покушали да преузму фирму“). Треба допустити ту могућност. Проблем је, међутим, у томе што то да ли је нешто незаконито или не у нормалним земљама, а Србија томе тежи, обично утврђује она страна која није у спору, која је за то компетентна и која има обавезу да буде непристрасна – суд, на пример. Па зашто онда на сцену није ступио суд, него јавно предузеће?

Додуше г. Бајатовић каже да су „хтели да спрече непријатељско преузимање, али то није поента целе приче!“. Битно је да се овим потезом, по његовим речима, чувају ресурси. „Инжењер из ’Информатике’... кошта, рецимо 50 или 100 евра дневно, док исти тај инжењер када дође из ’Сименса’ кошта 1.700 евра на дан.“ Не видим везу између спречавања непријатељског преузимања и одржавања овог односа, али је битно да је за г. Бајатовића чување ресурса то што се електроинжењери у Србији плаћају 17 или 34 пута мање (ни он сам није сигуран) него у Немачкој или некој другој земљи где се налази подружница „Сименса”. Можда му није пало на памет да управо такав однос приноса представља подстицај за електроинжењере да из Србије оду у Немачку или неку другу земљу у којој имају веће приходе. Једноставна лекција из економије: ресурси се селе из делатности у којима остварују ниже приносе у делатности у којим остварују више приносе. Или превод: више волим да исти посао радим за веће паре, па ћу да следим траг новца.

А шта ћу да урадим када стекнем тај новац? Могу да га дам у добротворне сврхе. Сећам се Данице Кабиљо, ониже сарајевске Јеврејке која је живела у стану до мог. Способна, марљива, штедљива – увек је имала доста. И поклањала сиромашнима. Једини услов је био да они који примају поклон не знају ко је давалац. Да се не би стварала обавеза било које врсте.

Г. Бајатовић је пре неколико дана сиромашним породицама поклонио новац који му припада као члану УО „Југоросгаса”. Уприличена је светковина у неком медија-центру, све је преносила ТВ, ганути поклонопримаоци су пустили покоју сузу (не треба им замерити), а г. Бајатовић их је покровитељски тешио. Какав потез! Богољуб Карић је имао више стила!

Него, какве све то има везе са насловом овог текста? Ништа посебно, само сам се сетио Џимија Барке.

председник ЦЛДС-а, професор Правног факултета БУ