У покушајима да се докаже како је „Космет срце Србије”, посете нашег министра спољних послова разним егзотичним земљама подсетиле су нас да Африка, ипак, постоји. Нешто што се подразумевало некад, у доба политике несврстаности, тада једине „принципијелне и праведне” спољне политике. У међувремену смо, опчињени собом и сопственом тужном судбином, на Африку – заборавили.

Хвала на питању, шта се тамо дешава? Нећете веровати, привредни раст! Афричке земље, барем у просеку, постају све богатије и богатије или, боље речено, све мање сиромашне. У прошлој деценији просечна годишња стопа раста била је 5,7 одсто, далеко више од свега што су те земље забележиле од времена добијања независности средином прошлог века. Све предвиђања су да ће се такав раст наставити и у другој деценији овог века – ММФ предвиђа стопу раста од шест одсто за 2012. годину, ону годину у којој се предвиђа рецесија у Европи. Зашто се то догађа, односно шта је извор овог раста?

Може се помислити да је то због раста цена сировина, који је био последица снажног раста тражње за њима током периода глобалног раста све негде до 2008. године. Заиста, велики део афричког извоза чине управо сировине, а највише стопе раста бележи Ангола, земља у којој је највећи део привредних активности усмерен на извоз сировина. Показало се, ипак, да се свега трећина афричког раста може објаснити растом прихода од продаје сировина. Дакле, нешто је друго у питању. Показало се да Африка напредује захваљујући расту индустријске производње и производње услуга, а тако нешто није ни постојало до пре неког времена. Одакле сада та производња?

Афричке земље су се промениле. Почеле су да примењују оне економске политике и спроводе оне институционалне реформе које погодују привредном расту. Умањене су баријере спољној трговини тако да су почеле да тргују између себе, са свим погодностима које слободна трговина доноси. Баријере уласку новим предузећима су умањене, а пословно окружење је постало привлачније за инвеститоре. И коначно, повећана је, у највећем делу континента, политичка стабилност, нарочито у односу на време у којем је један државни удар смењивао други, па тиме и стабилност пословног окружења. А све је то довело до повећаног прилива капитала. Док је почетком прошле деценије, износ страних директних инвестиција био једнак износу стране помоћи афричким земљама, крајем деценије достигао је три пута већи ниво, иако се ниво стране помоћи није умањио.

Не само да је дошло до увећаног прилива капитала, него се и постојећи ресурси боље користе. Најзаслужнији за то је – мобилни телефон. Данас је то основни средство за пословање у Африци – преко мобилног се добијају информације о стању на тржишту, тргује се и плаћа (ако ништа друго, оно минутима саобраћаја), што је од великог значаја у земљама у којима је број мобилних телефона (преко 30 на 100 становника) већи од броја рачуна у банкама. Предузетници више нису изоловани, улазе у размену и могу да се специјализују. Овакве иновације условљавају да је стопа раста продуктивности у афричким земља виша од одговарајуће стопе у САД.

У Африци се догодила и значајна демографска промена – пад стопе наталитета. То значи да не само да се смањује брзина раста становништва него се мења и старосна структура. Повећава се број радно способних у односу на укупан број становника, што значи да се смањује удео издржаваног становништва. Управо оваква промена се у теорији привредног раста назива демографска дивиденда, а она омогућава даље убрзање раста дохотка per capita. Упоредо са оваквом променом јача и средња класа, увећава се број људи који у политичком процесу захтевају стабилне институције, како би на миру могли да живе од свог рада и посвете се тривијалним стварима попут васпитавања и школовања деце, отплаћивања кредита за кућу и томе слично. Смањује се тражња за политичким авантуристима, што додатно политички стабилизује континент.

Коначно, болести које су годинама разједале афрички људски капитал, попут маларије и сиде, стављене су, изгледа, под контролу – број заражених опада, као и степен смртности. А то, кажу економисти-циници, значи већу и бољу понуду радне снаге, односно виши ниво људског капитала који може да се ангажује. И то је допринело привредном расту који је, ипак, неочекивано, запљуснуо Африку протекле деценије.

Лепе вести! Иако је још увек најсиромашнији континент, иако тамо још увек огроман број људи живи испод границе сиромаштва, изгледа да је Африка, уз посртања, нашла свој пут. Није аутострада, али битно је да се иде напред.