Време кризе је, начелно посматрано, време великих реформских захвата. Управо се, када ствари не функционишу, стварају подстицаји за осмишљавање и реализовање нових идеја.

Стога и не чуди да се недавно, надајмо се на врхунцу кризе јавних финансија еврозоне, појавила идеја радикалног преобликовања Европске уније – Европа са две брзине. Идеја о томе није потпуно нова, али тек је сада на позорницу износи једна од најмоћнијих европских политичких личности – француски председник. Шта се зна о овој идеји? Европа једне (веће?) брзине би се окупила око еврозоне, имала би заједничку валуту и високо усклађење економске политике, односно федерализовала би се. Како рече француски председник „не може бити јединствене валуте без веће економске интеграције и конвергенције”. А то се, по његовом мишљењу, може постићи једино федерализацијом. Из истог извора сазнајемо и то да „федерација није могућа са 33, 34, 35 земаља”. Нарочито уколико су балканске, додали би циници.

На страну што постоје успешне федерације са далеко већим бројем федералних јединица, односно држава, оваква Саркозијева аргументација открива значајне ствари. Основни проблем који треба да се реши је, изгледа, проширење уније до којег је дошло, па се, од заједнице релативно хомогених земаља и народа, шаренило увећало – није то више ексклузивни круг какав је некад био. А поред тога што то не годи сујети, ствара и административне проблеме, па сада око предложеног решења морате да се убеђујете са представницима неке земље која има јако слично име са неком другом.

Шта преостаје Европи друге (мање?) брзине? Свака земља те Европе би задржала своју валуту, што значи да не би било потребе за федерализацијом, па би се задржала и сопствена фискална политика, односно јавне финансије остале би забран домаћих власти. Прилагођавања, како је показала Велика Британија, могла би да се одвијају путем клизања вредности националне валуте. Дакле, лабава конфедерација.

Шта остаје нејасно? Прво, колика би била еврозона? Данашњи проблеми су настали због тога што је еврозона исувише хетерогена, па кретање продуктивности унутар ње драстично варира од земље до земље, а чланице нису клизањем вредности своје валуте могле да компензују пад конкурентности, док за апсолутно умањење трошкова није било политичких подстицаја. Дакле, да би се ова визија остварила, потребно је смањити еврозону, а то значи „избацивање” појединих земаља чланица – без тога се губи основни смисао овакве промене. Ипак, немачки и француски званичници одлучно одричу да су о томе уопште и разговарали.

Друго, шта подразумева „федерализација”, барем на економском плану? Хармонизацију пореске политике или јединствену, интегрисану политику јавних финансија? О ком степену „економске интеграције” се ради? Иако се Немачка перципира као снажан заговорник такве интеграције, не бих се у то кладио. Економска, односно фискална интеграција богатих и сиромашних неминовно доводи до трансфера ка сиромашнима. А у Немачкој су још увек жива сећања на такву интеграцију бивше ДДР и на последице по јавне финансије и привредни раст, односно дугогодишњу стагнацију.

Треће, да ли ће постојати проходност земаља ка будућој еврозони, односно ка зони високе економске интеграције и федерализације? Да ли ће нова еврозона бити отворена за нове чланове и како ће се они примати?

Четврто, да ли ће „економску интеграцију” Европе прве брзине пратити и политичка интеграција, односно у којој мери ће то чинити? Шта ће бити садржај те политичке интеграције?

Најзад, да ли ће будућа Европа прве брзине имати своје сопствене институције, независно од постојећих у Бриселу? Да ли ће се све разрешавати ad hoc договорима (малог броја) земаља чланица еврозоне? Уколико се већ зна ко ће бити главни играчи у овој Европи, одмах је постало јасно и ко је главни и кандидат за водеће место у Европи друге брзине – Велика Британија!

Независно од договора на ова и друга, бројна питања, очигледно је да се ради не о Европи са две брзине, него о две Европе – једној центра и другој периферије. Уосталом, то су изрази који обележавају немачку концепцију о две Европе са почетка деведесетих година прошлог века. Но, без обзира на помало ниподаштавајући назив, периферија Европе и није тако лоше место, чини ми се и боље од центра. За Србију и њене европске амбиције све ово и не мора да буде тако лоше. Под условом да се реализујe. А ту лежи и највеће питање, наравно засад без одговора. Чар данашње Европе, уколико уопште постоји, лежи у томе што се у њој још увек не питају искључиво Немци и Французи.