Главну реч у Европи води Немачка! Док ово пишем једино што је извесно јесте да ће Грчка банкротирати, да ће банке које су Грчкој позајмиле новац морати да отпишу добар део својих потраживања, а колики – о томе се пита Немачка. Врло занимљиво, имајући у виду да су највећу грчки повериоци француске банке.

А колико је за нас све то битно? Не много. За наш привредни раст је битно да се заврши дужничка криза унутар еврозоне, да се елиминишу основне неизвесности које из ње произлазе, а како ће се то учинити и није толико важно. За нас је Немачка у овом тренутку битнија као земља која има одлучујући утицај на све одлуке у погледу статуса нашег придруживања Европској унији, будући да су домаће власти заиграле на ту карту. На том плану ствари не стоје добро.

Немачке власти желe да овај тренутак наше жудње за статусом кандидата искористе како би спровеле своје планове, а ти планови су у вези са једном једином ствари – с реализацијом пројекта независног Косова. Немачкој администрацији је јасно да кључ успеха овог пројекта лежи у томе да се Србија одрекне Косова и Метохије. Једино на тај начин овај пројекат (евентуално) може да успе, односно међународни протекторат Косово може да буде проглашен успехом оних који су га стварали, независно од тога да ли ће Кипар признати његову независност. Немачке власти то не и крију.

Њихов амбасадор у Београду јасно ставља до знања да се од Србије очекује да са Косовом успостави добросуседске односе, будући да је „Косово сусед Србије”. И у том контексту треба посматрати изјаву тог истог амбасадора да Немачка не тражи да Србија призна Косово. Наравно, формално признање није потребно, нема потребе да се шаље амбасадор у Приштину, нити да се прима њихов у Београду, довољно је оно што се управо тражи – да се Србија одрекне Косоваи Метохије.

Услови у препоруци Европске комисије, како за стицање статуса кандидата, тако и за одређивање датума почетка преговора, везани су искључиво за Косово – ни за шта друго. Тиме се јасно показују немачки и европски приоритети. На језгровит начин се каже да Србија, сама за себе, њима није битна. Уколико то некоме није јасно, ево изјаве немачког министра спољних послова дате на дан објављивања мишљења комисије: поздравља се то што је њена препорука за статус кандидата Србије „повезана са напретком Србије у односима са Косовом”. Министар није, на пример, поздравио „напредак Србије”, нити је, на пример, „задовољан због реформи у Србији”, задовољан је једино што је даљи напредак Србије на овом плану условљен односима са Косовом. Јасна порука: ми у Берлину желимо све, осим (бар засад) формалног признања косовске независности, и то све желимо одмах.

Иако врх Европске уније није суштински заинтересован за то шта се догађа у Србији, ипак, у његовом је интересу да Србија остане на „европском путу”. Не због тога да би једног дана ми ушли у унију, то и није толико битно, већ због тога што се Србија која жуди за чланством може условљавати у погледу ствари који нису у интересу Србије, а на које Србија може да утиче. И због тога европске званичнике брине пад „популарности” уније у Србији. Брине их то што бирачи почињу полако да увиђају да унија не може тако лако да реши своје економске и финансијске проблеме, односно да то и није тако обећана земља како се у предизборној кампањи тврдило. И што реагују на све снажније притиске за решавање туђих проблема преко српских леђа и на све већу ароганцију којом се захтеви спочитавају. Пад популарности их брине не сам по себи, већ због могуће промене понашања српске политичке елите са променом расположења бирача. Засад то не треба да их брине. Српска политичка елита, она која се бори да остане на власти и она која се спрема да преузме ту власт, нема, по свему судећи, намеру да у том погледу мења било шта.

Уколико Србија икада буде постала чланица ЕУ, неће бити оног славља које је забележено 2004. године у земљама које су тада постале чланице. Чини ми се да ће све то личити на оно децембарско вече 1990. године када је Милошевићев СПС историјском изборном победом обезбедио двотрећинску већину у парламенту. Нико се тој победи није радовао, нико није изашао на улице – чак ни они који су агитовали и гласали за СПС. Тада сам се сетио речи шпанског филозофа Мигела де Унамуна упућених у ратно доба франкистима на универзитету у Саламанки: „Ви можете победити, али не можете убедити!”. Ни на крај памети ми није било да ћу се истих речи сетити двадесетак година касније, размишљајући о српском путу ка Европи.