Драматична недеља за Грчку! У уторак је кредитни рејтинг ове земље пао на ББ+ (уз негативна очекивања), што значи да je позајмљивање капитала на тржишту постало јако скупо. У недељу је постигнута сагласност око пакета помоћи грчким јавним финансијама вредног 110 милијарди евра, од којих ЕУ обезбеђује 80.

Грчка остаје у евро-зони. Пројекат заједничке европске валуте је исувише вредан да би ствари запеле на спасавању грчких јавних финансија, без обзира на то колико је пара потребно. Земљу чекају тешка времена: даља рецесија (стопа раста од, вероватно, минус четири одсто ове године), повећање пореског оптерећења (ПДВ скаче на 23 процента), као и умањење јавне потрошње (замрзавање пензија и плата у јавном сектору, уз елиминацију „бонуса”). Ове мере су грчка обавеза из споразума.

У чему је проблем са Грчком? Прво, у томе што се уласком у монетарну унију губи могућност прилагођавања променом девизног курса, па уместо да долази до депресијације националне валуте, то мора да се чини променом номиналних величина. А видимо да се улице у Грчкој узбуркају чим дође до таквих промена. Други проблем је огромна и, нарочито, неефикасна држава. Због тога је и дошло до овако страшног фискалног дефицита (13,6 одсто бруто домаћег производа), чије узроке треба тражити у високим платама грчких државних службеника и њиховој доживотној заштити од отпуштања, као и у реализацији многих државних инвестиционих пројеката (не само за Олимпијске игре у Атини) који не отплаћују сами себе.

Треће и можда најбитније: какво пословно окружење има Грчка? Јако, јако лоше. Док се ми, у прегледу Светске банке, налазимо на 88. месту у свету по квалитету пословног окружења (по десет критеријума, почев од трошкова започињања пословног пројекта, па до трошкова принудног извршења уговора), Грчка је, веровали или не, далеко иза нас, чак на 109. месту. Основни посао државе треба да буде да обезбеди оквир за добро пословање приватног сектора, а очигледно је да грчка држава то не чини. Грчки државни службеници су неефикасни, преплаћени и презаштићени – има их далеко више него што је то потребно. И управо је у томе основни узрок кризе. С једне стране, неквалитетно пословно окружење одвраћа инвеститоре (нарочито стране), па тиме обара стопу привредног раста. С друге стране, огромни расходи, уз неефикасан порески систем и мале буџетске приходе, стварају буџетски дефицит.

Занимљива је изјава садашњег премијера, социјалисте Папандреуа који је рекао да „нико није могао да замисли величину дуга који је оставила претходна влада”. Иако су статистике о грчким јавним финансијама традиционално непоуздане (априлска корекција фискалног дефицита је износила готово два одсто БДП-а), тешко је поверовати у овакву врсту незнања. Тим пре што је експанзија јавног сектора у Грчкој, са свим његовим пратећим неефикасностима, тековина пре свега ПАСОК-а и политике Андреаса Папандреуа, оца садашњег премијера. Ваљда се у породици причало о томе!

Какве се поуке из Грчке кризе могу извести за Србију? Прво, нас нико неће да спасава, не представљамо нити једну „заједничку вредност” за оне који имају ресурсе за спасавање.

Друго, у условима у којима се номинална прилагођавања, попут номиналног умањења пензија или плата у јавном сектору, не могу очекивати, једино што преостаје јесте њихово реално умањење депресијацијом националне валуте. Уколико хоћете да онемогућите такво прилагођавање привреде, најбоље је да уђете у монетарну унију, а уколико вам то већ не дају, онда пређите на фиксни курс. Тако се најбрже стиже до Грчке.

Треће, фискални дефицит треба што пре елиминисати, а то се пре свега чини смањењем плата у јавном сектору. Не само да плате у јавном сектору (у Србији чине 10 одсто БДП, што није тако далеко од грчких 14 одсто) чине знатан део буџетских расхода, оне праве дисторзију на тржишту рада и тиме приватном сектору намећу веће трошкове радне снаге која се запошљава. У земљи у којој је стопа незапослености 17,4 одсто и сваки четврти који ради, то чини у јавном сектору, треба мислити о томе.

Четврто, побољшање пословног окружења треба да буде приоритет власти у Србији. Оне се, нажалост, баве „активним тражењем пословних партнера”, субвенционисањем свега, свачега и свакога, заштитом великих, малих и средњих, изградњом 13.896 км аутопутева... И изборима у Аранђеловцу, наравно.

Грчка криза је за Србију идеална прилика да се учи на грешкама других (уместо на сопственим). Уколико ту прилику не искористимо, успоставиће се још једна снажна веза две пријатељске државе. Ујединиће нас грешке које смо чинили. Постаћемо – Срчка!