Kakav je život u tranziciji? Odgovore na ovo pitanje ponudilo je nedavno objavljeno istraživanje javnog mnjenja koje je sprovela Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD). I šta se pokazalo? Kakav je život u Srbiji u poređenju sa drugim zemljama u tranziciji i pet razvijenih evropskih zemalja u kojima su ispitanicima postavljana istovetna pitanja?

Zadovoljstvo životom pojedinaca u Srbiji nije na visokom nivou. Relativni broj ispitanika koji su zadovoljni svojim životom niži je samo u četiri zemlje (Mađarska, Rumunija, Gruzija i Jermenija). Optimizam, ubeđenje da će deca koja se sada rađaju živeti bolje od njih samih, takođe je nizak – samo u tri zemlje u tranziciji (Slovenija, pored dva već pomenuta naša suseda) zabeležen je veći broj pesimista.

Tmurna slika! No, pogledajmo odgovore na pitanja o podršci tržišnoj privredi i demokratiji. Na pitanje da li je tržišna privreda bolji ekonomski sistem od bilo kog drugog, svega 29 odsto ispitanika odgovorilo je potvrdno. Stepen podrške tržišnoj privredi niži je jedino u Letoniji (zemlja najteže pogođena krizom) i u Francuskoj (naš željeni strateški partner i bastion državnog intervencionizma). Podrška tržišnoj priredi u Srbiji 2006. godine bila je daleko veća, oko 43 odsto, čime je tada nadmašila mnoge zemlje u tranziciji. Izgleda da javno mnjenje u Srbiji nije generalno snažno protiv tržišta, ali da podrška tržišnoj privredi nije održiva. Upravo je kriza dovela do njenog opadanja. Za sve je kriva tržišna privreda, odnosno kapitalizam! Verovatno da su takvom odnosu javnog mnjenja doprineli i domaći političari, porukama da je kriza uvezena, iz najrazvijenijih tržišnih privreda, i činjenjem kojim su, subvencionisanjem svega i svačega, stalno slali poruku da tržište ne radi dobro i da privredu, umesto nevidljive ruke tržišta, treba da vodi vidljiva ruka države.

A kolika je podrška demokratiji kao političkom sistemu? Najmanja od svih zemalja u tranziciji. Na pitanje da li je demokratija najpoželjniji politički sistem svega 38 odsto ispitanika u Srbiji odgovora potvrdno (2006. godine bilo ih je oko 50 odsto). Daleko ispred nas su takvi demokratski džinovi poput Tadžikistana, Uzbekistana, Azerbejdžana (to su oni sa Tašmajdana) i Kazahstana. Zbog čega je podrška demokratiji u Srbiji toliko niska i zbog čega je toliko opala u poslednje četiri godine?

Objašnjenje, po našem starom dobrom običaju, može prvo da se potraži u inostranstvu. Upravo su velike demokratije, američka i evropske, podsticale i priznale nezavisnost Kosova. Da li je to razlog za takav pad poverenja u demokratiju kao politički sistem? Malo verovatno, budući da se pitanje odnosilo na demokratiju kao oblik vladavine kod kuće.

Da li se za pad podrške demokratiji može optužiti politika EU prema Srbiji u poslednjih pet godina? Ta politika se s pravom može optužiti za sve i svašta, što je jedan od razloga zbog kojih pada poverenje domaćeg javnog mnjenja u evropske integracije, ali ona nikako nije diskreditovala demokratiju, ni onu u zemljama članicama, a još manje onu u Srbiji. Pa ko je onda to učinio?

Oni koji se u Srbiji bave politikom, pre svih oni koji su na vlasti! Vreme između dva istraživanja javnog mnjenja je period u kojem je vlast demonstrirala takvu količinu neodgovornosti i takav manjak osetljivosti na argumente, takvo odbijanje da se polože računi i takvu aroganciju, da su mnogi u Srbiji to, potpuno neopravdano, poistovetili sa demokratijom. Od srpskih političara građani su dobili upravo ono najgore što demokratija omogućava: demagogiju, kupovinu glasova ogromnom javnom potrošnjom, dominaciju medijskih nastupa nad suštinom, nedostatak otvorenosti za bilo šta što govori opozicija, ma koliko to, doduše, bilo isprazno.

Stoga jako mali broj ljudi smatra da sa ovima koji danas vode Srbiju i onima koji sutra mogu da je vode može da bude bolje nego danas. To potvrđuju i nalazi o optimističnosti. Svega 24 odsto ispitanika smatra da će njihovoj deci biti bolje nego njima. I ne smatraju da će bilo kakva autokratija dovesti do poboljšanja (mali broj ljudi daje prednost autokratiji kao političkom sistemu), najveći broj ljudi je jednostavno ravnodušan – beznađe obesmišljava bilo kakvu raspravu o karakteru političkog sistema.

Oni koji Srbijom vladaju uspeli su da unište najznačajniji politički kapital – nadu da će biti bolje. Nadu koja je stvorila političku energiju koja je uslovila Miloševićev odlazak sa vlasti, nadu koja je omogućila reforme u prvim godinama posle njegovog političkog nestanka. Danas Srbijom ne vladaju ni DS, ni njegovi koalicioni partneri. Danas Srbijom vlada beznađe.