Alea jacta est. Kocka je bačena.

Podnošenjem kandidature za članstvo lideri Srbije su Evropskoj uniji uručili pismeni dokaz vizije naše budućnosti čime su se pred oko petsto miliona stanovnika EU i pred nama javno obavezali da će Srbija ispuniti sve uslove za ulazak u veliku evropsku porodicu naroda.

Ceremonija u Stokholmu možda je mali korak za Uniju, ali je veliki za Srbiju.

Nema više smisla raspravljati o tome da li je prvo trebalo da se reformišemo po modelima EU pa da onda podnosimo kandidaturu ili da se kandidujemo uz časnu reč da ćemo se reformisati.

Ili da se pitamo da li je kandidatura podneta prerano – u čemu su Srbiju hrabrili Italijani, Grci i Šveđani, ili je trebalo sačekati i ići korak po korak – kako su preporučivali Nemci i Holanđani.

U Briselu je prevagnuo stav da Beograd treba podržati u nameri koju je najavljivao godinu dana. Evropljani su se saglasili da prihvate srpsku kandidaturu. Što nije pod obavezno, imajući u vidu evropske podele kada su Srbija i njena spoljna politika u pitanju.

Ta saglasnost nam sada omogućava da definitivno u đubrište istorije bacimo status parije nasleđen iz vremena ratova. Otvarajući svoje kapije, EU nedvosmisleno daje do znanja da na Srbiju više ne gleda kao na problematičnu balkansku državu pripravnu da zagorča život sebi, susedima i svetu.

Nema sumnje da će 22. decembar biti pamćen kao dan u kome je Srbija okrenula leđa godinama izolacije i stagnacije.

Državni vrh je, bez kalkulacija, prepoznao jedan od najvažnijih trenutaka posle oktobra 2000. Potom je seo u avion za Stokholm. Nije pogrešio. Ko kuca, biće mu otvoreno.

Neka me optuže kao dežurno gunđalo, ali ne bih se pridružio onima koji predaju kandidature u svom stranačkom „Klubu za uzajamno obožavanje” već slave kao da smo u Uniji. Ne zato što se ne radujem, naprotiv, već zato što mi profesija nalaže da ne zatvaram oči pred onim što nas tek čeka.

Obaveze i odgovornost moguće nisu reči koje pripadaju atmosferi praznovanja, ali one će od 22. decembra morati da obeleže standarde ponašanja ove zemlje: od političara koji je vode i privrednika koji upravljaju njenom osiromašenom ekonomijom, do sudija, službenika za šalterom, metalca za strugom, seljaka na njivi.

Sve zavisi od nas: upornost, brzina i kvalitet napredovanja ka prosperitetnoj, politički i moralno stabilnoj državi u evropskom klubu. Nema mesta nacionalističkom patosu koji nas je gurao u ratove a odgurao u otuđenje, još manje poslovičnom srpskom inatu, koji nam je toliko puta dosad zagorčao život.

Nema zaklanjanja iza paravana prošlosti koja je već deceniju iza nas. Nema tapkanja u mestu. Vreme je za velike, hrabre i odlučne reformske korake. Za „preskakanje dva stepenika”, kako je govorio Zoran Đinđić.

Država je dosad sebi i mogla da dopusti da bude neodlučna, zahvaćena kompromisima, neefikasna, podmitljiva, spora. Sada je udaren pečat na obavezu da to tako više ne bude.

Srpski funkcioneri su, odlučujući se za kandidaturu, istovremeno i sebe kandidovali za pažljivu analizu. Njihove fotelje biće pod stalnom prismotrom i Evrope i domaće javnosti. Od dva fronta, domaći je sudbonosniji.

Budimo svesni da su sveže opekotine vremena u kome su i narodnjačka vlast i radikalska opozicija Evropu koristili za potpalu masa „nebeske Srbije”, a članstvo u Uniji prikazivali kao pretnju „nacionalnom identitetu”.

Godinama su postavljane razne zapreke na proevropskom putu. Ne bez posledica. Pogledajte sajt „Politike”. „Preskupo će Srbija platiti ovaj eksperiment koji se zove Evropska unija”, komentariše jedan čitalac vest iz Stokholma. Drugome je milija „siromašna, ali duševna” Srbija. Ona o kojoj, povodom srpske kandidature, govori vladika Amfilohije:

„Evropa daje ekonomski napredak, unapređenje zemnog načina života, ali je i ona sama u dubinskoj krizi samosaznanja, većoj nego što mislimo mi koji u nju pomalo bezglavo hrlimo”.

Otpora će biti, a ova vlast domaće evroskeptike može da preobrati u evroentuzijaste ne samo pasošima već pre svega reformama i verodostojnim rezultatima. Da bi dobila status kandidata za godinu-dve i pristupila pregovorima o pridruživanju Srbija ima mnogo toga da uradi. Svi znaju od čega to zavisi.

Prvo od Haga. U junu će Evropljani ponovo većati o kvalitetu saradnje Srbije s tribunalom da bi na osnovu toga odlučili da li da ratifikuju Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.

Zavisi i od odnosa u regionu, od stvaranja pravne države koja će se boriti protiv korupcije i organizovanog kriminala, od uspostavljanja kompetitivnijeg biznisa, od reformi sudstva i državne uprave, od slobode javne reči, od socijalno odgovorne Srbije.

Neće to biti ni lak, ni kratak, verovatno ni bezbolan posao. Htela ne htela, demokratska većina suočiće se i s nekim tabu temama. Unija ponavlja, istina ne baš ubedljivo jedinstvenim glasom, da je proces pridruživanja odvojen od pitanja „statusa” Kosova, ali...

Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, poškropio je ceremoniju u Stokholmu konstatacijom da „Srbija jednostavno mora da odgovori i na pitanje svoje površine i na pitanje broja stanovnika”. Znamo šta to može da znači.

Evropska unija neće popuštati. Savet ministara uvećaće sočiva optičkih sprava da bi pažljivo promatrao sve pripremne radnje koje Srbija preduzima. Evropska komisija pomno će pratiti sprovođenje zakona, što je nacionalna klizavica zemlje za koju dugo ponavljam da joj je najpotrebniji samo jedan zakon – zakon o poštovanju zakona.

Predstoji vreme izazova i mobilisanja ljudi koji tek počinju da se bude iz apatije. Država je dužna da konstruiše mašinu koja će angažovati skrivenu energiju naroda.

Investicioni posao sa ,,Fijatom” i kredit EU od pedeset miliona evra koji je propratio predaju srpskih dokumenata predsedavajućem unije, konkretni su koraci ka integraciji Srbije. Otvaraju se vrata riznice zvane pretpristupni fondovi.

Otvaraju se, ali mogu i da se zatvore ukoliko srpska privreda nastavi da dadilja političke dispečere koji bi novac EU – uz odgovarajuću nagradu, naravno, preusmeravali ka nezasitim monopolistima, beskrupuloznim tajkunima ili „kontroverznim biznismenima”.

Koliko ćemo čekati da EU Srbiju zvanično proglasi kandidatom? Godinu, dve? Koliko će vremena proći dok se u Briselu ne podigne srpska zastava? Pet, šest, sedam? Najviše zavisi od nas.

Švedski premijer Fredrik Rajnfelt svakako je, čestitajući Borisu Tadiću, mislio sve najbolje kada je Srbiji poželeo srećan „novi početak”. Iskreno verujem da je ovo poslednji „novi početak”. Barem ove generacije.