Alea jacta est. Коцка је бачена.

Подношењем кандидатуре за чланство лидери Србије су Европској унији уручили писмени доказ визије наше будућности чиме су се пред око петсто милиона становника ЕУ и пред нама јавно обавезали да ће Србија испунити све услове за улазак у велику европску породицу народа.

Церемонија у Стокхолму можда је мали корак за Унију, али је велики за Србију.

Нема више смисла расправљати о томе да ли је прво требало да се реформишемо по моделима ЕУ па да онда подносимо кандидатуру или да се кандидујемо уз часну реч да ћемо се реформисати.

Или да се питамо да ли је кандидатура поднета прерано – у чему су Србију храбрили Италијани, Грци и Швеђани, или је требало сачекати и ићи корак по корак – како су препоручивали Немци и Холанђани.

У Бриселу је превагнуо став да Београд треба подржати у намери коју је најављивао годину дана. Европљани су се сагласили да прихвате српску кандидатуру. Што није под обавезно, имајући у виду европске поделе када су Србија и њена спољна политика у питању.

Та сагласност нам сада омогућава да дефинитивно у ђубриште историје бацимо статус парије наслеђен из времена ратова. Отварајући своје капије, ЕУ недвосмислено даје до знања да на Србију више не гледа као на проблематичну балканску државу приправну да загорча живот себи, суседима и свету.

Нема сумње да ће 22. децембар бити памћен као дан у коме је Србија окренула леђа годинама изолације и стагнације.

Државни врх је, без калкулација, препознао један од најважнијих тренутака после октобра 2000. Потом је сео у авион за Стокхолм. Није погрешио. Ко куца, биће му отворено.

Нека ме оптуже као дежурно гунђало, али не бих се придружио онима који предају кандидатуре у свом страначком „Клубу за узајамно обожавање” већ славе као да смо у Унији. Не зато што се не радујем, напротив, већ зато што ми професија налаже да не затварам очи пред оним што нас тек чека.

Обавезе и одговорност могуће нису речи које припадају атмосфери празновања, али оне ће од 22. децембра морати да обележе стандарде понашања ове земље: од политичара који је воде и привредника који управљају њеном осиромашеном економијом, до судија, службеника за шалтером, металца за стругом, сељака на њиви.

Све зависи од нас: упорност, брзина и квалитет напредовања ка просперитетној, политички и морално стабилној држави у европском клубу. Нема места националистичком патосу који нас је гурао у ратове а одгурао у отуђење, још мање пословичном српском инату, који нам је толико пута досад загорчао живот.

Нема заклањања иза паравана прошлости која је већ деценију иза нас. Нема тапкања у месту. Време је за велике, храбре и одлучне реформске кораке. За „прескакање два степеника”, како је говорио Зоран Ђинђић.

Држава је досад себи и могла да допусти да буде неодлучна, захваћена компромисима, неефикасна, подмитљива, спора. Сада је ударен печат на обавезу да то тако више не буде.

Српски функционери су, одлучујући се за кандидатуру, истовремено и себе кандидовали за пажљиву анализу. Њихове фотеље биће под сталном присмотром и Европе и домаће јавности. Од два фронта, домаћи је судбоноснији.

Будимо свесни да су свеже опекотине времена у коме су и народњачка власт и радикалска опозиција Европу користили за потпалу маса „небеске Србије”, а чланство у Унији приказивали као претњу „националном идентитету”.

Годинама су постављане разне запреке на проевропском путу. Не без последица. Погледајте сајт „Политике”. „Прескупо ће Србија платити овај експеримент који се зове Европска унија”, коментарише један читалац вест из Стокхолма. Другоме је милија „сиромашна, али душевна” Србија. Она о којој, поводом српске кандидатуре, говори владика Амфилохије:

„Европа даје економски напредак, унапређење земног начина живота, али је и она сама у дубинској кризи самосазнања, већој него што мислимо ми који у њу помало безглаво хрлимо”.

Отпора ће бити, а ова власт домаће евроскептике може да преобрати у евроентузијасте не само пасошима већ пре свега реформама и веродостојним резултатима. Да би добила статус кандидата за годину-две и приступила преговорима о придруживању Србија има много тога да уради. Сви знају од чега то зависи.

Прво од Хага. У јуну ће Европљани поново већати о квалитету сарадње Србије с трибуналом да би на основу тога одлучили да ли да ратификују Споразум о стабилизацији и придруживању.

Зависи и од односа у региону, од стварања правне државе која ће се борити против корупције и организованог криминала, од успостављања компетитивнијег бизниса, од реформи судства и државне управе, од слободе јавне речи, од социјално одговорне Србије.

Неће то бити ни лак, ни кратак, вероватно ни безболан посао. Хтела не хтела, демократска већина суочиће се и с неким табу темама. Унија понавља, истина не баш убедљиво јединственим гласом, да је процес придруживања одвојен од питања „статуса” Косова, али...

Јелко Кацин, известилац Европског парламента за Србију, пошкропио је церемонију у Стокхолму констатацијом да „Србија једноставно мора да одговори и на питање своје површине и на питање броја становника”. Знамо шта то може да значи.

Европска унија неће попуштати. Савет министара увећаће сочива оптичких справа да би пажљиво проматрао све припремне радње које Србија предузима. Европска комисија помно ће пратити спровођење закона, што је национална клизавица земље за коју дуго понављам да јој је најпотребнији само један закон – закон о поштовању закона.

Предстоји време изазова и мобилисања људи који тек почињу да се буде из апатије. Држава је дужна да конструише машину која ће ангажовати скривену енергију народа.

Инвестициони посао са ,,Фијатом” и кредит ЕУ од педесет милиона евра који је пропратио предају српских докумената председавајућем уније, конкретни су кораци ка интеграцији Србије. Отварају се врата ризнице зване претприступни фондови.

Отварају се, али могу и да се затворе уколико српска привреда настави да дадиља политичке диспечере који би новац ЕУ – уз одговарајућу награду, наравно, преусмеравали ка незаситим монополистима, бескрупулозним тајкунима или „контроверзним бизнисменима”.

Колико ћемо чекати да ЕУ Србију званично прогласи кандидатом? Годину, две? Колико ће времена проћи док се у Бриселу не подигне српска застава? Пет, шест, седам? Највише зависи од нас.

Шведски премијер Фредрик Рајнфелт свакако је, честитајући Борису Тадићу, мислио све најбоље када је Србији пожелео срећан „нови почетак”. Искрено верујем да је ово последњи „нови почетак”. Барем ове генерације.