Dok Arapi nemo posmatraju kako svet obeležava dve decenije pada Berlinskog zida otvara se pitanje rušenja arapskog zida – nevidljive barijere autoritarnosti i rigidnosti koja njihov region izdvaja istom čvrstinom kojom je onaj berlinski nekada delio Evropu.

Tranzicija od totalitarne do slobodne države mimoišla je arapski svet. Ne islamski, već upravo arapski. Arapska društva usamljeno su izuzeta od planetarnog talasa liberalizacije i demokratizacije.

Zašto je projektil političke i ekonomske globalizacije, lansiran padom Berlinskog zida, samo rikošetom okrznuo Bliski istok? Mnoštvo je razloga. Koliko spoljašnjih, toliko i unutrašnjih.

Dok se Evropa ujedinjava, na Bliskom istoku i dalje bukte ili tinjaju ratovi i nasilje: izraelsko-palestinski sukob, najstariji konflikt savremenog sveta, Irak, Jemen, fundamentalizam i deca džihada.

Region je istovremeno prva linija fronta neokolonijalizma. Nafta je nekim Arapima obezbedila blagostanje ali je zla kob regiona. Amerikanci su zamenili Britance i Francuze podržavajući poslušne autokrate i pokušavajući da očiste preostale džepove panarabizma.

Uprkos nasilju koje desetkuje Irak, arapski svet proživeo je dve relativno stabilne decenije, ako se izuzmu iračka invazija Kuvajta i sukob Palestinaca i Izraelaca. Prošlo je vreme ubistava, državnih udara i socijalnih potresa koje je dominiralo regionom od 1945. do 1990.

Relativna stabilnost nije međutim doprinela da se stvari poprave. Autoritarni režimi, moćne tajne službe, podmićeno sudstvo, kontrolisani mediji, ekonomsko nazadovanje većine uz bogaćenje manjine, slabašni socijalni sistemi, upušteno obrazovanje i zdravstvo, sve je to tužan saldo arapskog sveta. Pod simultanim napadima spolja i iznutra stvoreno je more nezadovoljnika koje islamistički pokreti militarizuju.

Onda se, koliko pre četiri godine, učinilo da promene ne mogu da zaobiđu Bliski istok. U Iraku su održani prvi izbori. Sirijci su konačno odlučili da povuku vojsku iz Libana. ,,Pao je Berlinski zid”, uzvikivao je vođa libanskih Druza.

Palestinci su po svim standardima demokratije izabrali Arafatovog naslednika. Saudijska Arabija održala je lokalne izbore, dotle nezabeležene u analima srednjovekovne monarhije, dok je jedan od Sauda govorio da će žene prvi put izaći na birališta.

Egipatski predsednik, četvorostruki pobednik na izborima sa 90 odsto pa naviše osvojenih glasova, iznenadio je sve kada je najavio da nema ništa protiv da na petim izborima dobije opozicione protivkandidate.

,,Arapsko proleće” uselilo se namah u udarne naslove. Pravljena su poređenja sa tranzicijom Istočne Evrope. Posle toliko loših vesti, na Bliskom istoku se govorilo o eksperimentima slobode, a demokratizacija regiona imenovana je za tačku oslonca američke politike.

Potom su stvari počele da se vraćaju na staro. Irački parlament je, kao i sve druge institucije koje su instalirali okupatori, pokazao nemoć da razreši probleme zemlje koja je sve dublje tonula u nasilje.

Sirijci su fizički napustili Liban ali se nisu odrekli namere da utiču na unutrašnja zbivanja svog suseda. Suočeni sa korumpiranom i neefikasnom vlašću, Palestinci su se radikalizovali. Saudijci nisu ni pomišljali na ozbiljnije reforme. Mubarak je naravno dobio peti mandat.

Stepeni autokratije arapskih država različiti su, ali rezultat je istovetan: žitelj arapske ulice oseća da ne može slobodno da kaže šta misli, još manje da utiče na politiku svoje vlasti. Može da bude ponosan na svoju religiju, kulturu i identitet, ali je bespomoćan i ranjiv.

To što Berlinski zid nije uticao na bliskoistočna zbivanja umnogome može da se objasni i postojanjem jednog zida koji Arapi podižu prema svetu.

Arapska poslovica kaže: ,,Ja i moj brat protiv našeg rođaka, ali moj rođak i ja protiv stranca”. Važni su krvno srodstvo, tribalizam, nacionalizam. Klanu su lojalnost i pokornost pod brojem jedan. Nije važno da li je klan dobar ili ne.

Arapima unutrašnja pravila ponašanja nisu ista kao ona prema spolja. To što govore među sobom razlikuje se od onoga što govore ostatku sveta. Nema u tome laži. To je jednostavno drugo lice koje se predstavlja nemuslimanima.

Osećaj lojalnosti podržava izolacionizam. Nevidljivi zidovi štite diktatore koji seju strah i zloupotrebljavaju islam radi sopstvene moći. Podanici u svakoj prilici moraju da ispolje lojalnost prema vođama koji više vole račune u Švajcarskoj nego sopstvene narode.

Upravo zato, dve decenije kasnije, kada izađu na svetsku arenu, Arapi prečesto mogu da utvrde da su njihovi unutrašnji kodovi ponašanja u neskladu sa vrednostima koje su se globalno raširile rušenjem Berlinskog zida.

Arapi su na razne načine pokušavali da spreče širenje osećanja očaja i ogorčenja. U Alžiru, Egiptu, Libiji, Siriji ili Jemenu eksperimentisalo se sa socijalizmom. U monarhijama zaliva, Jordanu ili Maroku sa državnim kapitalizmom. Pokušavalo se i sa domaćim ideologijama, od naserizma do baasizma.

Ispada da je jedina neisprobana ideologija ona koju je svet u velikoj meri prigrlio posle rušenja Berlinskog zida: demokratija liberalnog kapitalizma.

Sem Libana i Jordana, neki elementi kontrolisane liberalnosti mogli bi da se nađu kod vladara Bahreina, Katara, Omana i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Sve je to malo.

Sekularne države regiona suočene su sa ozbiljnim problemima. Liderska uloga Egipta u arapskom svetu erodirala je kako se uticaj prebacivao prema zalivu, Siriji, možda i Iraku ukoliko uspe da se sredi. Sudbina reformi u Egiptu mogla bi umnogome da označi potonuće ili obnovu arapskog sveta.

Imajući u vidu ozbiljnu stagnaciju, mnogi dolaze do zaključka da je sadašnji status kvo na ivici iscrpljenosti. Stižu nezadovoljnici čiji zahtevi za slobodama podsećaju na mlade generacije sovjetskog bloka: obrazovana arapska mladež čije su osnovne potrebe zadovoljene ali čiji politički potencijal, kulturološku kreativnost ili ekonomsku umešnost ograničavaju zatvoreni, militarizovani sistemi koji ih dehumanizuju.

Šta bi mogla da donese budućnost? Za razliku od promena koje su u Berlinu 1989. označile kraj ,,hladnog” rata, ujedinile Nemačku i demokratizovale istočnu Evropu, najčešće opcije koje se nude Bliskom istoku nisu nimalo povoljne.

Anarhija kakva je talibanima i Osami bin Ladenu omogućila da drmaju Avganistanom. Građanski ratovi kakvi su cepali Alžir i Sudan. Još autoritarniji režimi. Postoji li pozitivna alternativa koja bi sprečila da Bliski istok utone u haos?

Postoji: reforme koje bi uspostavile vladavinu zakona, ličnih sloboda, robustnijeg građanskog društva, opštu demokratizaciju. Sve je to moguće pod uslovom da Arapi izuče primer postkomunističke Evrope i oslobode se straha po kome reforme znače njihovo samouništenje.

Reforme su međutim tek jedna polovina posla. Druga polovina je uspostavljanje mira između Izraela i Palestinaca, dva naroda koja već deli 400 kilometara zida, poput Berlinskog. Nikakve reforme neće proći usred konflikta koji razgoreva ekstremizam i mržnju.

Teško je predvideti kako će se, i kada, arapski region promeniti. Da li će, i gde, sevnuti varnica Solidarnošći koja je iz Poljske zapalila sovjetski blok. Verovatnoća da će se to dogoditi svakako raste. Demokratizacija je proces, a ne događaj. Zar ne?