Док Арапи немо посматрају како свет обележава две деценије пада Берлинског зида отвара се питање рушења арапског зида – невидљиве баријере ауторитарности и ригидности која њихов регион издваја истом чврстином којом је онај берлински некада делио Европу.

Транзиција од тоталитарне до слободне државе мимоишла је арапски свет. Не исламски, већ управо арапски. Арапска друштва усамљено су изузета од планетарног таласа либерализације и демократизације.

Зашто је пројектил политичке и економске глобализације, лансиран падом Берлинског зида, само рикошетом окрзнуо Блиски исток? Мноштво је разлога. Колико спољашњих, толико и унутрашњих.

Док се Европа уједињава, на Блиском истоку и даље букте или тињају ратови и насиље: израелско-палестински сукоб, најстарији конфликт савременог света, Ирак, Јемен, фундаментализам и деца џихада.

Регион је истовремено прва линија фронта неоколонијализма. Нафта је неким Арапима обезбедила благостање али је зла коб региона. Американци су заменили Британце и Французе подржавајући послушне аутократе и покушавајући да очисте преостале џепове панарабизма.

Упркос насиљу које десеткује Ирак, арапски свет проживео је две релативно стабилне деценије, ако се изузму ирачка инвазија Кувајта и сукоб Палестинаца и Израелаца. Прошло је време убистава, државних удара и социјалних потреса које је доминирало регионом од 1945. до 1990.

Релативна стабилност није међутим допринела да се ствари поправе. Ауторитарни режими, моћне тајне службе, подмићено судство, контролисани медији, економско назадовање већине уз богаћење мањине, слабашни социјални системи, упуштено образовање и здравство, све је то тужан салдо арапског света. Под симултаним нападима споља и изнутра створено је море незадовољника које исламистички покрети милитаризују.

Онда се, колико пре четири године, учинило да промене не могу да заобиђу Блиски исток. У Ираку су одржани први избори. Сиријци су коначно одлучили да повуку војску из Либана. ,,Пао је Берлински зид”, узвикивао је вођа либанских Друза.

Палестинци су по свим стандардима демократије изабрали Арафатовог наследника. Саудијска Арабија одржала је локалне изборе, дотле незабележене у аналима средњовековне монархије, док је један од Сауда говорио да ће жене први пут изаћи на биралишта.

Египатски председник, четвороструки победник на изборима са 90 одсто па навише освојених гласова, изненадио је све када је најавио да нема ништа против да на петим изборима добије опозиционе противкандидате.

,,Арапско пролеће” уселило се намах у ударне наслове. Прављена су поређења са транзицијом Источне Европе. После толико лоших вести, на Блиском истоку се говорило о експериментима слободе, а демократизација региона именована је за тачку ослонца америчке политике.

Потом су ствари почеле да се враћају на старо. Ирачки парламент је, као и све друге институције које су инсталирали окупатори, показао немоћ да разреши проблеме земље која је све дубље тонула у насиље.

Сиријци су физички напустили Либан али се нису одрекли намере да утичу на унутрашња збивања свог суседа. Суочени са корумпираном и неефикасном влашћу, Палестинци су се радикализовали. Саудијци нису ни помишљали на озбиљније реформе. Мубарак је наравно добио пети мандат.

Степени аутократије арапских држава различити су, али резултат је истоветан: житељ арапске улице осећа да не може слободно да каже шта мисли, још мање да утиче на политику своје власти. Може да буде поносан на своју религију, културу и идентитет, али је беспомоћан и рањив.

То што Берлински зид није утицао на блискоисточна збивања умногоме може да се објасни и постојањем једног зида који Арапи подижу према свету.

Арапска пословица каже: ,,Ја и мој брат против нашег рођака, али мој рођак и ја против странца”. Важни су крвно сродство, трибализам, национализам. Клану су лојалност и покорност под бројем један. Није важно да ли је клан добар или не.

Арапима унутрашња правила понашања нису иста као она према споља. То што говоре међу собом разликује се од онога што говоре остатку света. Нема у томе лажи. То је једноставно друго лице које се представља немуслиманима.

Осећај лојалности подржава изолационизам. Невидљиви зидови штите диктаторе који сеју страх и злоупотребљавају ислам ради сопствене моћи. Поданици у свакој прилици морају да испоље лојалност према вођама који више воле рачуне у Швајцарској него сопствене народе.

Управо зато, две деценије касније, када изађу на светску арену, Арапи пречесто могу да утврде да су њихови унутрашњи кодови понашања у нескладу са вредностима које су се глобално рашириле рушењем Берлинског зида.

Арапи су на разне начине покушавали да спрече ширење осећања очаја и огорчења. У Алжиру, Египту, Либији, Сирији или Јемену експериментисало се са социјализмом. У монархијама залива, Јордану или Мароку са државним капитализмом. Покушавало се и са домаћим идеологијама, од насеризма до баасизма.

Испада да је једина неиспробана идеологија она коју је свет у великој мери пригрлио после рушења Берлинског зида: демократија либералног капитализма.

Сем Либана и Јордана, неки елементи контролисане либералности могли би да се нађу код владара Бахреина, Катара, Омана и Уједињених Арапских Емирата. Све је то мало.

Секуларне државе региона суочене су са озбиљним проблемима. Лидерска улога Египта у арапском свету еродирала је како се утицај пребацивао према заливу, Сирији, можда и Ираку уколико успе да се среди. Судбина реформи у Египту могла би умногоме да означи потонуће или обнову арапског света.

Имајући у виду озбиљну стагнацију, многи долазе до закључка да је садашњи статус кво на ивици исцрпљености. Стижу незадовољници чији захтеви за слободама подсећају на младе генерације совјетског блока: образована арапска младеж чије су основне потребе задовољене али чији политички потенцијал, културолошку креативност или економску умешност ограничавају затворени, милитаризовани системи који их дехуманизују.

Шта би могла да донесе будућност? За разлику од промена које су у Берлину 1989. означиле крај ,,хладног” рата, ујединиле Немачку и демократизовале источну Европу, најчешће опције које се нуде Блиском истоку нису нимало повољне.

Анархија каква је талибанима и Осами бин Ладену омогућила да дрмају Авганистаном. Грађански ратови какви су цепали Алжир и Судан. Још ауторитарнији режими. Постоји ли позитивна алтернатива која би спречила да Блиски исток утоне у хаос?

Постоји: реформе које би успоставиле владавину закона, личних слобода, робустнијег грађанског друштва, општу демократизацију. Све је то могуће под условом да Арапи изуче пример посткомунистичке Европе и ослободе се страха по коме реформе значе њихово самоуништење.

Реформе су међутим тек једна половина посла. Друга половина је успостављање мира између Израела и Палестинаца, два народа која већ дели 400 километара зида, попут Берлинског. Никакве реформе неће проћи усред конфликта који разгорева екстремизам и мржњу.

Тешко је предвидети како ће се, и када, арапски регион променити. Да ли ће, и где, севнути варница Солидарношћи која је из Пољске запалила совјетски блок. Вероватноћа да ће се то догодити свакако расте. Демократизација је процес, а не догађај. Зар не?