Ozarena lica probrane srpske političke elite koja je ugostila šefa Kremlja nedvosmisleno govore o zadovoljstvu rezultatima prve posete jednog ruskog predsednika Beogradu.

Boris Tadić je sve vreme, pretpostavljam i tokom razgovora u četiri oka sa Dmitrijem Medvedovim, zračio srdačnom prisnošću kakva valjda dolikuje liderima dve slovenske pravoslavne zemlje.

Strateško partnerstvo dobilo je opipljive obrise ponovljenim uveravanjem Medvedeva da Rusija stoji iza Srbije kad je Kosovo u pitanju, potpisivanjem serije međudržavnih sporazuma i novim spasilačkim kreditom.

Izbegnuta je bilo kakva neugodna politizacija u Skupštini. Liberalne demokrate učtivo su slušale. Ruski ambasador uspeo je da Tomu Nikolića progura do Medvedeva. Mlađan Dinkić poslat je na put. Milorad Dodik ubačen je u prvi red svečane akademije – ili da bi se ojačao njegov pregovarački rejting u Butmiru, ili da bi mu preporučili kooperativnost.

Poseta u Danu oslobođenja Beograda imala je naglašenu simboliku pobede nad fašizmom. I dok su se glancale zaboravljene zvezde petokrake a partizanski veterani drugog rata koristili sasvim retku priliku da obuku svečane uniforme, Medvedev nije propustio da odgovori Zapadu i odbaci tumačenja po kojima se potpuno izjednačavaju „dva glavna totalitarna režima” 20. veka, nacistički i staljinistički.

Bila je to prva naznaka da bi Srbija – gde je obavljena temeljna revizija tumačenja tradicija Drugog svetskog rata – mogla da se nađe u procepu između vrednosti koje zastupa Evropska unija i stavova koje proklamuje Moskva.

Otuda pitanja: kako je posle posete ruskog predsednika Srbija pozicionirana na međunarodnoj sceni, posebno na relaciji Beograd–Moskva i Beograd–Brisel? Da li je približavanje Uniji jedino strateško opredeljenje dok je sve drugo, pa i odnosi sa Rusijom ili Kinom, bilaterala? Koliko smo svesni da Evropska unija nema ništa protiv saradnje Srbije sa Rusijom, ali očekuje da ona funkcioniše u skladu sa pravilima EU?

Nema sumnje da su odnosi sa Rusijom „čvršći nego ikada”, kako bi rekao Vuk Jeremić. Upravo zato, Srbija će pažljivo morati da pokaže visok stepen diplomatske umešnosti premeravajući okvir te saradnje da ne bi ugrozila deklarisano približavanje EU.

Rekao bih da će to biti vraški težak posao. Rusija ne bi Srbiju tek tako prihvatila za strateškog partnera. I EU ima sopstvene zahteve a u Briselu će možda tek sada shvatiti da su svojim nečinjenjima, uslovljavanjima i zatezanjima doprineli da se Beograd u ovoj meri približi Moskvi.

Strateško partnerstvo Rusija–Srbija uselilo se kao definicija odnosa dve zemlje pre oko dve godine, kada je ruska diplomatija stala iza Srbije povodom Kosova. Iako je termin nedovoljno razjašnjen, Beograd je na njemu više insistirao od Moskve koja je strateško partnerstvo prihvatila tek posle potpisivanja ugovora između Gasproma i NIS-a.

Stičem zato utisak da je naš doživljaj strateškog partnerstva sa Rusijom emotivno politički: odbrana Kosova, a potom sve ostalo. Rusko tumačenje je pragmatski ekonomsko: utvrđivanje trase Gasproma ka Evropi, potom sve ostalo.

Razumljivo je da je Srbiji i te kako važno da za strateškog partnera ima nekog ko je formata Rusije. Intriga je na drugoj strani: šta to Rusija dobija od Srbije da bi malu Srbiju prihvatila kao strateškog partnera?

Partnerstvo ima tri komponente: Kosovo, koordinacija „pristupa i diplomatskih napora” u spoljnoj politici, strateški infrastrukturni projekti. Pitanje koje se nameće je koliko je ovako definisana saradnja usklađena sa prioritetom srpske spoljne politike: članstvom u EU?

Prvo. Moskva ne samo da nije uspela da spreči nezavisnost Kosova, već je kasnije, zbog politike na Kavkazu i priznavanja Abhazije i Južne Osetije, pokazala da je spremna da princip suvereniteta i teritorijalnog integriteta podredi interesima sopstvene bezbednosti.

Ipak, u vreme dok Moskva resetuje odnose sa SAD, dok se otvaraju pregovori o evropskoj bezbednosti, dok se razgovara o globalnim klimatskim promenama ili Iranu, Kosovo je Rusima mala, efemerna tema.

Kako će se Rusija sutra ponašati prema Kosovu tek ćemo videti. Danas smo euforično srećni zbog podrške Kremlja. Da nam se ne dogodi da sutra bolno tugujemo.

Drugo. Koordinacija u spoljnoj politici nagoveštava da bismo mogli da uđemo u neželjene konflikte sa EU. Izražena podrška inicijativi Medvedeva o novom ugovoru o bezbednosti Evrope ne bi smela da bude jednosmerna jer bi Beograd mogla da izoluje od zajedničke spoljne i bezbednosne politike Unije. Ako hoćemo u EU, ne smemo da zaboravimo da ćemo morati da poštujemo „krovnu” politiku Brisela.

Srbija je posle kavkaskog rata leta 2008. u raskoraku sa zvaničnim stavovima Stalnog saveta OEBS-a. Teško je oteti se utisku da nam u Moskvi nije rečeno: ako želite da vas prihvatimo kao strateškog partnera, onda ne možete da nas kritikujete.

Ima još: zemlja koja se zalaže za pravo na povratak izbeglica u Hrvatsku ili na Kosovo glasala je u UN – očito u koordinaciji sa Moskvom – protiv rezolucije koja to pravo daje izbeglicama iz Abhazije.

Treće. Iako je značaj strateških ekonomskih projekata poput Južnog toka nesumnjiv, Srbija mora da vodi računa o svojim pravnim i političkim obavezama, posebno onim na koju joj skreće pažnju Evropska komisija podsećajući je na Ugovor o energetskoj zajednici Unije.

Sve su to primeri koji u kontekstu odnosa prema EU i Rusiji ukazuju na visoku osetljivost pitanja politike, diplomatije i energetike.

Svakome ko nije zaslepljeni navijač je jasno da Srbija ima interese da sem Unije sarađuje i sa drugim državama. Pristup ili-ili, koji je obeležavao srpsku diplomatiju u prvim godinama posle demokratskih promena, nesumnjivo je bio loš i kratkovid.

Istovremeno, jasno je da mnogi ovdašnji političari preteruju kada o Srbiji govore kao o „mostu” između EU i Rusije. Ova teza, namenjena domaćoj potrošnji, prenebregava činjenicu da Brisel i Moskva vode različite, često sukobljene spoljne politike. Rusija pri tom otvoreno kaže da joj posrednici u odnosima sa EU nisu potrebni.

Kako će onda Srbija usklađivati svoje interese između Brisela i Moskve? Po svemu sudeći teško. Programski deklarativno težimo Uniji, sentimentalno praktično težimo Rusiji.

Ako je većinsko raspoloženje ovog naroda ulazak u EU, a jeste, pitam zašto zvanična spoljna politika povlači neke poteze koji su više u saglasnosti sa interesima Rusije nego Unije?

Plašim se da mnogi ovde nisu pripravni ni za pitanja, kamoli za odgovore.