Озарена лица пробране српске политичке елите која је угостила шефа Кремља недвосмислено говоре о задовољству резултатима прве посете једног руског председника Београду.

Борис Тадић је све време, претпостављам и током разговора у четири ока са Дмитријем Медведовим, зрачио срдачном присношћу каква ваљда доликује лидерима две словенске православне земље.

Стратешко партнерство добило је опипљиве обрисе поновљеним уверавањем Медведева да Русија стоји иза Србије кад је Косово у питању, потписивањем серије међудржавних споразума и новим спасилачким кредитом.

Избегнута је било каква неугодна политизација у Скупштини. Либералне демократе учтиво су слушале. Руски амбасадор успео је да Тому Николића прогура до Медведева. Млађан Динкић послат је на пут. Милорад Додик убачен је у први ред свечане академије – или да би се ојачао његов преговарачки рејтинг у Бутмиру, или да би му препоручили кооперативност.

Посета у Дану ослобођења Београда имала је наглашену симболику победе над фашизмом. И док су се гланцале заборављене звезде петокраке а партизански ветерани другог рата користили сасвим ретку прилику да обуку свечане униформе, Медведев није пропустио да одговори Западу и одбаци тумачења по којима се потпуно изједначавају „два главна тоталитарна режима” 20. века, нацистички и стаљинистички.

Била је то прва назнака да би Србија – где је обављена темељна ревизија тумачења традиција Другог светског рата – могла да се нађе у процепу између вредности које заступа Европска унија и ставова које прокламује Москва.

Отуда питања: како је после посете руског председника Србија позиционирана на међународној сцени, посебно на релацији Београд–Москва и Београд–Брисел? Да ли је приближавање Унији једино стратешко опредељење док је све друго, па и односи са Русијом или Кином, билатерала? Колико смо свесни да Европска унија нема ништа против сарадње Србије са Русијом, али очекује да она функционише у складу са правилима ЕУ?

Нема сумње да су односи са Русијом „чвршћи него икада”, како би рекао Вук Јеремић. Управо зато, Србија ће пажљиво морати да покаже висок степен дипломатске умешности премеравајући оквир те сарадње да не би угрозила декларисано приближавање ЕУ.

Рекао бих да ће то бити врашки тежак посао. Русија не би Србију тек тако прихватила за стратешког партнера. И ЕУ има сопствене захтеве а у Бриселу ће можда тек сада схватити да су својим нечињењима, условљавањима и затезањима допринели да се Београд у овој мери приближи Москви.

Стратешко партнерство Русија–Србија уселило се као дефиниција односа две земље пре око две године, када је руска дипломатија стала иза Србије поводом Косова. Иако је термин недовољно разјашњен, Београд је на њему више инсистирао од Москве која је стратешко партнерство прихватила тек после потписивања уговора између Гаспрома и НИС-а.

Стичем зато утисак да је наш доживљај стратешког партнерства са Русијом емотивно политички: одбрана Косова, а потом све остало. Руско тумачење је прагматски економско: утврђивање трасе Гаспрома ка Европи, потом све остало.

Разумљиво је да је Србији и те како важно да за стратешког партнера има неког ко је формата Русије. Интрига је на другој страни: шта то Русија добија од Србије да би малу Србију прихватила као стратешког партнера?

Партнерство има три компоненте: Косово, координација „приступа и дипломатских напора” у спољној политици, стратешки инфраструктурни пројекти. Питање које се намеће је колико је овако дефинисана сарадња усклађена са приоритетом српске спољне политике: чланством у ЕУ?

Прво. Москва не само да није успела да спречи независност Косова, већ је касније, због политике на Кавказу и признавања Абхазије и Јужне Осетије, показала да је спремна да принцип суверенитета и територијалног интегритета подреди интересима сопствене безбедности.

Ипак, у време док Москва ресетује односе са САД, док се отварају преговори о европској безбедности, док се разговара о глобалним климатским променама или Ирану, Косово је Русима мала, ефемерна тема.

Како ће се Русија сутра понашати према Косову тек ћемо видети. Данас смо еуфорично срећни због подршке Кремља. Да нам се не догоди да сутра болно тугујемо.

Друго. Координација у спољној политици наговештава да бисмо могли да уђемо у нежељене конфликте са ЕУ. Изражена подршка иницијативи Медведева о новом уговору о безбедности Европе не би смела да буде једносмерна јер би Београд могла да изолује од заједничке спољне и безбедносне политике Уније. Ако хоћемо у ЕУ, не смемо да заборавимо да ћемо морати да поштујемо „кровну” политику Брисела.

Србија је после кавкаског рата лета 2008. у раскораку са званичним ставовима Сталног савета ОЕБС-а. Тешко је отети се утиску да нам у Москви није речено: ако желите да вас прихватимо као стратешког партнера, онда не можете да нас критикујете.

Има још: земља која се залаже за право на повратак избеглица у Хрватску или на Косово гласала је у УН – очито у координацији са Москвом – против резолуције која то право даје избеглицама из Абхазије.

Треће. Иако је значај стратешких економских пројеката попут Јужног тока несумњив, Србија мора да води рачуна о својим правним и политичким обавезама, посебно оним на коју јој скреће пажњу Европска комисија подсећајући је на Уговор о енергетској заједници Уније.

Све су то примери који у контексту односа према ЕУ и Русији указују на високу осетљивост питања политике, дипломатије и енергетике.

Свакоме ко није заслепљени навијач је јасно да Србија има интересе да сем Уније сарађује и са другим државама. Приступ или-или, који је обележавао српску дипломатију у првим годинама после демократских промена, несумњиво је био лош и кратковид.

Истовремено, јасно је да многи овдашњи политичари претерују када о Србији говоре као о „мосту” између ЕУ и Русије. Ова теза, намењена домаћој потрошњи, пренебрегава чињеницу да Брисел и Москва воде различите, често сукобљене спољне политике. Русија при том отворено каже да јој посредници у односима са ЕУ нису потребни.

Како ће онда Србија усклађивати своје интересе између Брисела и Москве? По свему судећи тешко. Програмски декларативно тежимо Унији, сентиментално практично тежимо Русији.

Ако је већинско расположење овог народа улазак у ЕУ, а јесте, питам зашто званична спољна политика повлачи неке потезе који су више у сагласности са интересима Русије него Уније?

Плашим се да многи овде нису приправни ни за питања, камоли за одговоре.