Nije ove nedelje pobedila država. Smrt Brisa Tatona izvela je na ulice hiljade ogorčenih, poniženih i ugroženih ljudi označavajući spontanu pobedu iskrene žalosti, razumevanja, ali i besa.

Običan svet spasavao je ugled ove zemlje dobrovoljno stavljajući crni flor preko Srbije. Iako i sami sve češće ugroženi, pokazali su šta misle o „gordim Srbima” koji koriste svaku priliku da nas grupno omalovaže pred evropskom demokratijom.

Gledao sam na Trgu Republike kolekciju najrazličitijih lica koja nisu krila stid. Isti oni kojima su ne jednom, bezrazložno, pokušali da pripišu kolektivnu krivicu osetili su kolektivnu odgovornost.

Elegantno obučena devojka izašla je iz taksija, ostavila buket kala i vratila se u vozilo. Osetila je potrebu da sa sebe spere čestice ljage koje su po svima nama posule siledžije, napasnici, ubice. Vremešna bakica palila je sveću kao da joj je Bris unuk.

Organizovano? Ne. Patetično? Ni najmanje. Podsetilo je me na vreme kada je posle bezočnih atentata i ubistava pomahnitale Koza nostre narod izašao na ulice Palerma da bi bez straha pokazao koliko mu je dosta. Tek potom država je na Siciliju poslala dodatna vojna pojačanja.

Država je, ne samo zbog evropskih ambicija, bila dužna da reaguje na ubistvo francuskog navijača, ali zapaljene sveće i ostavljene poruke ovih ljudi neuporedivo su snažnije od učtivih telegrama i umnogome okasnelih obećanja da će Hidri nasilja biti odsečene mnoge glave.

Ovo je bio i odgovor onima koji pozivaju na „produvavanje ventila” zviždanjem himnama i vređanjem. Ksenofobija i homofobija, domino efekat tetošenja našem primitivizmu, uvijeni u oblande, ostavili su ventil u rukama onih koji su ga otvorili do kraja ubivši Brisa Tatona, mladića koji nije bombardovao Srbiju.

Impresivan broj onih koji su na ulicama ili Internetu poželeli da kažu šta misle o nasilju pokazuje da je dara prevršila meru. Nisam za prebrojavanje reagovanja na raznim sajtovima, ponajmanje u otužnom kontekstu na koji je to učinila Nova srpska politička misao.

„Da li nečija smrt uopšte sme da bude povod relativizovanja bilo koje vrste”, ogorčeno me pita sin. „Da li ćemo posle svake nesreće da ulazimo u hronologiju odnosa i istoriju da bismo neke oplakivali više a druge manje?”

Ljudima je preko noći puklo pred očima. Noseći sveće pobedili su godinama taloženi strah koji je sramno paralisao goste kafića u kome je Francuz ubijen. Osetili su da nema tih državnih saučešća koja će nama i svetu pokazati šta zaista Srbija misli i oseća. Povratili su mi nadu.

Političari su, bila je to sasvim retka prilika, gurnuti u drugi plan. Izgleda da su shvatili da nije vreme da poentiraju kako su navikli, iako su izgovorene mnoge krupne i obavezujuće reči.

Boris Tadić je izjavio da je neophodna borba protiv nasilja jer „nit nasilja” koju smo nasledili vodi u fašizam. Zaključio bih na osnovu toga da se najavljuje oštrije suočavanje Srbije s kriminalizovanom prošlošću i otvara front kako se ne bi i dalje obezvređivala antifašistička istorija ove zemlje.

Mnogo toga više nije isto. Lokalni gandijevci, pobornici civilnog društva, dovedeni su u situaciju da od države traže da pendrekom uzvrati batinašima s bejzbol palicama.

Ministar Dačić shvatio je ozbiljnost trenutka, pa je, posle malo premišljanja, poništio odluku beogradskog opštinskog policajca i dozvolio održavanje skupa „Odgovor građana na nasilje”, čiji je osnovni moto bio protivljenje nekažnjivosti nasilja.

Sudstvo će, barem tako najavljuje ministarka pravde, ovoga puta biti efikasno. Deluje kao posredno priznanje da se može kad se odluči, ali vreme je da podržimo pravosuđe da napravi rez. Da se jednom počne.

Manifestacije saučešća, solidarnosti ali i revolta sa ulica više srpskih gradova teško da mogu da ublaže bol Tatonovih roditelja. Verovatno u Francuskoj nemaju odjek kakav je imala vest o smrti. Takav je život, takvi su mediji.

Priznajem svoj deo krivice. Tek kada se ovo dogodilo, pomnije sam se obavestio o klerofašistima koji su se neosetno uvukli u naše živote. Tek kada sam pročitao šta sve piše na sajtu Otačastvenog pokreta „Obraz”, jednom od ideoloških mentora našeg posrnuća, shvatam da ne kasni samo država, već i mediji.

Hitler je u „Majn kampfu” sve napisao i pre nego što će krenuti u sprovođenje svojih monstruoznih planova. I „Obraz” je sve napisao. Samo nismo čitali kada poručuje da je „raspetom, poniženom i obespravljenom Srbstvu danas više nego ikada potreban odlučan i delotvoran odgovor na sveopštu okupaciju, haos i beznađe”.

Ova „politička, pravoslavna i saborna organizacija” krajnje desnice se još od 2000. bori za napuštanje nekih široko prihvaćenih vrednosti kao što su sekularno društvo, građanska republika i liberalizam. Bori se za sabornost umesto „antisrpske demokratije”.

Otvoreno je, oslanjajući se na jezik mržnje i netolerancije, za diskriminaciju prema etničkim, verskim ili seksualnim manjinskim grupama. Preti „srbskim neprijateljima” koje poziva na pokajanje, „inače za vas neće biti ni Božije ni ljudske milosti!”

Uz pokliče „svetosavskog nacionalizma”, pod zaštitom Krsta cara Konstantina – Hristovog monograma – i uz blagonaklonu podršku tvrdog dela SPC-a, „Obraz” traži uspostavljanje srpske pravoslavne teokratije na prostoru od „Kupe do Vardara i od Dunava do Jadranskog mora”.

Bilo je dakle vremena da se prepozna šta se sve krije iza „Obrazovog” „bogoljublja, rodoljublja i viteštva”. Viteštva!

Fond za humanitarno pravo je još 2001. uputio zahtev nadležnima za pokretanje istražnog postupka protiv „Obraza” zbog krivičnog dela „podsticanja nacionalne, rasne i verske mržnje”. Amnesti internešenel je u izveštaju tri godine kasnije naveo „Obraz” kao organizaciju koja širi homofobiju u Srbiji. Institut „Stefan Rot” pri Univerzitetu u Tel Avivu je u izveštaju iz 2005. svrstao „Obraz” među grupacije koje šire antisemitizam u Srbiji.

U izveštaju MUP-a Srbije iz 2005. „Obraz” i Srpski narodni pokret „1389.” okarakterisani su kao „klerofašističke organizacije” koje obeležavaju antizapadnjaštvo, nacionalizam, ideološka isključivost, odanost Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, homofobija, animozitet prema liberalnim vrednostima i antisemitizam.

Da, postoje neonacisti, ekstremisti, ultranacionalisti, rasisti i huligani na raznim mestima, ali je način postupanja prema njima veoma različit od zemlje do zemlje. Voz huliganizma kruži Evropom, ali neki vagoni su ovde trajno stacionirani.

Dok su ekstremisti prkosno uzvikivali „Čekamo vas”, nadležni nisu radili ono što im je činiti. „Obraz” je pretnjama onemogućavao razne skupove, upadao u novinske agencije ili u crkve da bi od „jeretika” branili „istočni obred liturgije”.

Pošto je iz raznih razloga, naročito koaliciono-manipulativnih, država podbacila – jer je zabranu ovakvih grupa trebalo da traži mnogo pre neodržane „Parade ponosa” ili ubistva navijača zlehude sudbine iz Tuluza – građani su probudili državu.

Ne dopustimo da se ponovo uspava i da se sve završi kao akcija za jednokratnu upotrebu.

Država će se, nadajmo se, prikačiti ovom spontanom referendumu i primernim kaznama pokazati da je spremna da bude država, kako se ništa slično ne bi ponovilo. Za nesrećnog Francuza je kasno, ali tu smo i dalje svi mi. Ovde i tamo. Kažu da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje. Srbija je u sredu, četvrtak i petak pokazala da je bolja i zrelija od svoje vlasti.