Kada su govorili o demokratskoj mudrosti, Srbi su se oduvek divili Britancima koji Vinstonu Čerčilu, gorostasnom državniku i velikom pobedniku Drugog svetskog rata, nisu dopustili da pobedi u trenutku kada je bio ovenčan najvećom slavom.

Uskratili su mu mandat strahujući da će postati suviše jak. Nema odrastanja i starenja u kolevci demokratije. Vlast ume da ponese.

Iako ovde nije bilo Čerčila, ni njegovih uspeha, srpsko biračko telo pokazalo je hrabrost i zrelost rasuđivanja. Hrabrost – jer se, tvrde prvi put u srpskoj istoriji, odlučilo da čelnika vlasti promeni mirno, demokratski, na izborima. Zrelost – jer je promišljeno razbilo kult boljševičke vernosti i odlučilo da proba nešto novo. Pa šta bude.

Tako gledano, srpski birači su prešli Rubikon. Uvode zemlju u kvalitativno novu eru demokratije. Primoravaju novu vladu i novog predsednika na odgovornost. Ne daju im da ih vlast ponese.

Svestan sam da je minulenedeljegotovo sve rečeno i izanalizirano na temu pobede Tomislava Nikolića. Za početak se ne bih složio sa tom ocenom. Bio je to mnogo više poraz Borisa Tadića nego trijumf kragujevačkog naprednjaka.

Uz još jedan dodatak: da se na političkom obzorju pojavila neka iole ozbiljnija stranka verovatno bi ubedljivo kaznila dve najveće srpske partije: demokrate – jer su u poslednje četiri godine propustili da ostvare opipljive rezultate, naprednjake – jer i njihovoj viziji izvlačenja zemlje iz krize nedostaju konkretnost i kadrovi.

Nedavno sam, između dva izborna kruga, pisao da je velika šansa da posle 11 evropskih vlada koje su platile danak krizi, Srbija bude jedinstvena po tome što će – najavom obnovljene koalicije DS-a i SPS-a – sačuvati istu vlast.

Kada su uvideli da će se to verovatno dogoditi, fokusirali su i personalizovali potrebu za promenom na Tadića. Srpski birači pridružili su se u nezadovoljstvu kolegama iz Francuske, Grčke, Italije...

Mnogi su se uplašili ponovljenog monopola moći. Strah se pretočio u apstinenciju: malo nevažećih, malo belih listića, ali najveći procenat onih koji nisu glasali pripada mahom potencijalnim Tadićevim biračima koji intimno nisu imali volju da nagrade neuspešnu vlast, ali ni stomak da zaokruže Nikolića.

Bio je to veoma racionalan izbor. Nikakva apatija. Ozbiljno upozorenje i poraženom i pobedniku.

Postoji tu još jedan deo apstinenata, ponovo iz tabora demokrata, koji je bio toliko uveren da njihov kandidat pobeđuje da je procenio da može slobodno da raspali roštilj u prirodi jer Tadić i bez njihovog glasa pobeđuje.

To što je to tako nije krivica šefova izbornih štabova. Uspavljujuću ulogu odigrali su mediji, oni koje demokrate sistematski stavljaju pod svoju kontrolu.

Izgleda da izvesna Džesmin i dvojac maljčika koji je spevao „Čelična jutra“ – sve po uputstvima gazde – nisu naučili lekcije iz Miloševićevih vremena: preterana kontrola medija se pre ili kasnije olupa o glavu naručiocu poslušnosti.

Šta reći o NIN-u koji se spektakularno ugruvao najavljujući Tadića kao sigurnog predsednika?

„Blic“ je već druga priča. Novog šefa države jeste inaugurisao naslovom „Diplomac predsednik“, ali se barem do kraja deklarisao, što je sasvim u redu. Ne smeta mi opredeljenje za opoziciju Nikoliću, smetao mi je naslov koji je uvredljiv prema novom šefu države, takvom kakav je, ali nesporno legitimnom.

Ali, zašto bi kontrolisani mediji bili bolji od svojih mentora. Znam da onaj ko gubi ima pravo da se ljuti, ali nisu intelektualci krivi Tadiću, kao što je viteški usamljen rekao čestitajući pobedu Nikoliću dok je iza vrata u Krunskoj njegova omiljena potpredsednica ridala.

Nema sumnje da su demokrate teško doživele poraz. Traganje za dežurnim krivcima otvara prostor dosad dobro skrivanim rivalstvima. Biće tu još svega. Eliminacija i spletki, ali uzdrmanim i na poraze nenaviklim demokratama je važno da se što pre konsoliduju. Što će biti teško ukoliko izostane ozbiljna, nepristrasna analiza.

Demokrate su dužne da na pravi način pročitaju poruku (svog) prosečnog birača da ne želi „nezamenljive“, da ne podržava osećaj ohole „nedodirljivosti“ koji je ozbiljno počeo da dominira Tadićevim ponašanjem i ponašanjem njegove stranke.

Ako su Vesna Pešić ili beli listići oborili dosadašnjeg predsednika, onda je njegova pozicija već bila slaba. Nije u pravu Dragoljub Mićunović kada samo što ne kaže da bi trebalo promeniti narod koji ništa ne razume.

I te kako dobro razume. Srbi su pokazali mudrost. Nisam siguran da bi, kao Britanci, skinuli svog Borisa Čerčila da je imao uspehe, ali su pokazali da se ne razlikuju od armije nezadovoljnih evropskih birača.

Pokazali su da ozbiljno razmišljaju i kada glasaju i kada ne glasaju, da u lokalu umeju da se opredele za jedne, na parlamentarnom nivou za druge,a da na predsedničkim izborima iskažu treće raspoloženje.

Da li do kraja racionalno, ili instinktivno, ne znam, tek Srbi su iskazali zrelost kada su se odlučili za promenu. Bio je to Preokret kojim bi Čeda Jovanović mogao da se podiči – da je kao rodonačelnik ovog slogana prošao bolje.

Političari bi morali toga da budu svesni dok traje natezanje oko nove vlade, dok su sve kombinacije moguće, dok i DS i SNS pincetama izvlače sebi pogodne članove pokušavajući da razbiju ostale koalicije, dok se izoluju kandidati za odstrel ili konsultuju važni ambasadori.

Vlada će svakako morati da ima više koalicionih partnera, kažu najmanje desetak, što u startu ne obećava da će biti dovoljno efikasna u teškim vremenima koje je čekaju.

Realnost međutim ukazuje da Srbija sebi ne sme da dozvoli slabog, gotovo nevidljivog premijera pod senkom predsednika, kakvog je do sada imala. Tadić je izjavio da ga položaj premijera ne interesuje, ali ne vidim šta bi drugo radio. Pod uslovom da je spreman na „Čelična jutra“ kako bi taj nezahvalan i mukotrpan posao odradio kao stahanovac.

Predstoji i proces političkog natezanja jer će DS i njegova koalicija učiniti sve da se ingerencije predsednika Republike svedu na ustavne okvire – koje nisu velike sa stanovišta izvršne vlasti. Nikolić će, pak, pokušati da sačuva barem deo uticaja kakav je, neustavno, imao Tadić u prethodnom periodu.

Svi će morati odgovorno da požure jer Nikolićev izbor za predsednika gotovo izvesno znači usporavanje procesa približavanja EU: Briselu će svakako biti potrebno neko vreme da ga testira pre nego što mu izda licencu evropejca kakvim se predstavio.

Kako god, vodeće stranke – SNS, DS i SPS – moraju ovu situaciju da iskoriste da se pročiste. Prvi će pritomemorati da se izbore sa bataljonima onih koji kidišu na pozicije, a Nikolić u predsedništvu Republike može da zaposli tek nekoliko desetina. Drugi će konačno morati da ostvare neispunjeno obećanje svog lidera o izbacivanju „mangupa iz naših redova“. Trećima je ovo prilika da se zahvale drugovima koji još žale za umrlim vođom.

Sve u svemu, u mesecima koji slede ne vidim razlog za uzbunu, još manje za paniku. To što se politike tiče. A kada je o ekonomiji reč, neka nam je gospod bog u pomoći.