Nije ovo poraz Srbije, iako je bolno tačno da srpska vlada i njena diplomatija nisu ostvarile cilj koji su same sebi zadale kada su se odlučile da zatraže mišljenje Međunarodnog suda pravde u Hagu.

Beograd se prevario u proceni odnosa snaga u svetu, možda i pomalo naivno verujući u političku nepristrasnost ljudi u togama koji su došli do zaključka da proglašenje nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti s međunarodnim pravom.

Eksperti međunarodnog prava mogu, bez većih problema, da utvrde da su u Hagu zamenjene teze. Eksperti međunarodnog prava ne bave se politikom. To nije njihov delokrug posla.

Političari bi, međutim, morali da znaju da je međunarodno pravo promenljiva kategorija i da je izraz konsenzusa moćnih. Upravo to dopušta da, pogotovo kada se ne traži konsenzus, u Hagu prođe mišljenje u kome ima više politike nego prava.

Srbija ne mora, to od nje niko i ne traži, da prizna nezavisnost Kosova, ali je morala da zna kako će se postaviti u slučaju nepovoljnog mišljenja MSP-a. Posao vlade i njene diplomatije jeste da šire optimizam ali da istovremeno imaju rešenja za opciju 2, za opciju 3.

Medijska priprema terena bila je takva da je opcija 3 koja je stigla iz Haga iznenadila sve. Negativno. Temeljna analiza, o kojoj sada govori premijer Mirko Cvetković, morala je već da bude ranije spremljena.

Onaj ko je hteo, mogao je da pretpostavi i sasvim negativan razvoj događaja, iako je većina, zaista, očekivala neko pitijski sročeno mišljenje koje će svaka strana čitati za sebe – kao pobedu.

Pošto u formulaciji mišljenja nije bilo tog famoznog „ali“, srpska vlada mora da preispita svoje stavove. Onaj osnovni, da „nikada“ neće da prizna nezavisnost Kosova i Metohije, može da zadrži. Niko od Beograda i ne traži da ga menja.

Pošto vlasti uporno izbegavaju da odgovore na suštinsko pitanje: šta bi s Kosovom, preispitivanje politike odnosi se na druge teme. Konfrontacija ili saradnja? Dijalog? Uz posredništvo? Čije? EU? Podela? Kada?

Ne zaboravimo da je sud u Hagu organ UN. Njegovo mišljenje svakako nam se ne dopada, ali šta znači izraz „sramna odluka“ koju koristi jedan tabloid? Hoćemo li da ratujemo sa UN? Zar nam nije dovoljan front koji je već poodavno protiv nas, isti onaj s kojim želimo da sarađujemo. Čak i da mu se pridružimo.

Da li ćemo sada zaoštravati odnose sa SAD i 22 članice EU koje priznaju Kosovo? Hoće li se Vuk Jeremić preobući u Zoroa koji će se svetiti što je ubedljiva većina sudija MSP odbacila njegovo mišljenje? Da li ćemo kvariti odnose s Turskom koja za Kosovo lobira po muslimanskom svetu?

Borbeni tonovi, poput podrške Republici Srpskoj da proglasi nezavisnost, pokliči za otcepljenje severa Kosova ili zahtevi da se tuže zemlje koje su priznale Kosovo neće nas daleko odvesti. Mislim u pozitivnom smeru. U negativnom bismo mogli da odemo daleko. Znamo dokle.

Ukoliko ne želimo da otvaramo miloševićevske frontove, onda i te kako moramo da razmislimo o poruci iz Brisela koja govori o „početku nove faze“, o budućnosti, dobrosusedskim odnosima, regionalnoj saradnji i dijalogu.

Ne možemo da prenebregnemo telefonski poziv Džoa Bajdena Borisu Tadiću, ni promptni apel američke državne sekretarke za nova priznavanja kosovske nezavisnosti. Može da nam se ne dopada trijumfijalizam Hilari Klinton ili Bernara Kušnera, ali nema zatvaranja očiju. Znamo šta to znači.

To što Rusija i Kina zadržavaju poznati stav malo je od koristi. Nije pomoglo u Hagu, ne verujem ni da će sutra u Njujorku.

Mogu eksperti da tvrde da „možda“ postoji manevarski prostor koji bi šef srpske diplomatije mogao da ispuni kada ponovo krene u pohod na palatu na Istočnoj reci, ali činjenica je da je Beogradu manevarski prostor sada veoma umanjen.

Predsednik Tadić priznaje da je situacija „teška za Srbiju“ i najavljuje kontraofanzivu 55 specijalnih izaslanika koji će pokušati da pariraju Amerikancima.

Da li će mišljenje MSP, takvo kakvo je, sprečiti nova priznanja? Ne verujem. Nije realno pretpostaviti da posle mišljenja MSP u Generalnoj skupštini postoji ista ona većina kao i oktobra 2008.

Mnogim državama će laknuti jer će se osloboditi pritiska kome su već dugo izložene i time će otkloniti rizike sukobljavanja sa SAD i većim delom EU. Uostalom, Priština je još u aprilu najavila da sa saveznicima radi na takvoj zajedničkoj strategiji.

Plašim se samo da tokom borbe za glasove Latinoamerikanaca, Arapa i drugih Beograd ne pređe prag sopstvenog dostojanstva. Ili da, što je manje verovatno, preskupo plati cenu podrške.

Iako Srbija ne odustaje od namere da i dalje lobira za neku rezoluciju koja bi tražila pregovore Beograda i Prištine o statusu, mislim da je i to nerealno. Amerikanci su oko toga više nego decidni.

Da li je onda 22. juli „blagosloven dan“ za Kosovo i tragičan dan za Srbiju? Za sve one koji su smatrali da je to prvi dan jednog novog političkog kalendara, ova ocena verovatno važi. Ali, život ide dalje.

Šta se u ova dva dana promenilo na terenu u odnosu na godinu dana ranije? Ništa. Beograd u katastarskim knjigama Srbije i dalje knjiži Kosovo kao svoje. Za Prištinu je nezavisnost nepovratna.

Srpski ministar za Kosovo moraće i dalje da traži dozvolu da poseti teritoriju zbog koje je stvoreno njegovo ministarstvo.

Šta nam je činiti? Nema sumnje da je u svetu na širok odjek naišlo upozorenje Srbije da sankcionisanje kosovskog separatizma može da bude podstrek separatistima širom sveta. To nam je neka uteha, ali nedovoljna za nastavak praktičnog života.

Da li će, kako je neko komentarisao, mišljenje MSP biti iskorišćeno kao oruđe za pomirenje ili kao izgovor za nove diplomatske svađe? Plašim se da je odgovor na to pitanje u Beogradu još nemoguće dobiti.

Naši političari moraju da prestanu da budu taoci sopstvene populističke retorike koja im možda širi prostor manevra kod kuće, ali ga sužava po svetu.