Није ово пораз Србије, иако је болно тачно да српска влада и њена дипломатија нису оствариле циљ који су саме себи задале када су се одлучиле да затраже мишљење Међународног суда правде у Хагу.

Београд се преварио у процени односа снага у свету, можда и помало наивно верујући у политичку непристрасност људи у тогама који су дошли до закључка да проглашење независности Косова није у супротности с међународним правом.

Експерти међународног права могу, без већих проблема, да утврде да су у Хагу замењене тезе. Експерти међународног права не баве се политиком. То није њихов делокруг посла.

Политичари би, међутим, морали да знају да је међународно право променљива категорија и да је израз консензуса моћних. Управо то допушта да, поготово када се не тражи консензус, у Хагу прође мишљење у коме има више политике него права.

Србија не мора, то од ње нико и не тражи, да призна независност Косова, али је морала да зна како ће се поставити у случају неповољног мишљења МСП-а. Посао владе и њене дипломатије јесте да шире оптимизам али да истовремено имају решења за опцију 2, за опцију 3.

Медијска припрема терена била је таква да је опција 3 која је стигла из Хага изненадила све. Негативно. Темељна анализа, о којој сада говори премијер Мирко Цветковић, морала је већ да буде раније спремљена.

Онај ко је хтео, могао је да претпостави и сасвим негативан развој догађаја, иако је већина, заиста, очекивала неко питијски срочено мишљење које ће свака страна читати за себе – као победу.

Пошто у формулацији мишљења није било тог фамозног „али“, српска влада мора да преиспита своје ставове. Онај основни, да „никада“ неће да призна независност Косова и Метохије, може да задржи. Нико од Београда и не тражи да га мења.

Пошто власти упорно избегавају да одговоре на суштинско питање: шта би с Косовом, преиспитивање политике односи се на друге теме. Конфронтација или сарадња? Дијалог? Уз посредништво? Чије? ЕУ? Подела? Када?

Не заборавимо да је суд у Хагу орган УН. Његово мишљење свакако нам се не допада, али шта значи израз „срамна одлука“ коју користи један таблоид? Хоћемо ли да ратујемо са УН? Зар нам није довољан фронт који је већ поодавно против нас, исти онај с којим желимо да сарађујемо. Чак и да му се придружимо.

Да ли ћемо сада заоштравати односе са САД и 22 чланице ЕУ које признају Косово? Хоће ли се Вук Јеремић преобући у Зороа који ће се светити што је убедљива већина судија МСП одбацила његово мишљење? Да ли ћемо кварити односе с Турском која за Косово лобира по муслиманском свету?

Борбени тонови, попут подршке Републици Српској да прогласи независност, покличи за отцепљење севера Косова или захтеви да се туже земље које су признале Косово неће нас далеко одвести. Мислим у позитивном смеру. У негативном бисмо могли да одемо далеко. Знамо докле.

Уколико не желимо да отварамо милошевићевске фронтове, онда и те како морамо да размислимо о поруци из Брисела која говори о „почетку нове фазе“, о будућности, добросуседским односима, регионалној сарадњи и дијалогу.

Не можемо да пренебрегнемо телефонски позив Џоа Бајдена Борису Тадићу, ни промптни апел америчке државне секретарке за нова признавања косовске независности. Може да нам се не допада тријумфијализам Хилари Клинтон или Бернара Кушнера, али нема затварања очију. Знамо шта то значи.

То што Русија и Кина задржавају познати став мало је од користи. Није помогло у Хагу, не верујем ни да ће сутра у Њујорку.

Могу експерти да тврде да „можда“ постоји маневарски простор који би шеф српске дипломатије могао да испуни када поново крене у поход на палату на Источној реци, али чињеница је да је Београду маневарски простор сада веома умањен.

Председник Тадић признаје да је ситуација „тешка за Србију“ и најављује контраофанзиву 55 специјалних изасланика који ће покушати да парирају Американцима.

Да ли ће мишљење МСП, такво какво је, спречити нова признања? Не верујем. Није реално претпоставити да после мишљења МСП у Генералној скупштини постоји иста она већина као и октобра 2008.

Многим државама ће лакнути јер ће се ослободити притиска коме су већ дуго изложене и тиме ће отклонити ризике сукобљавања са САД и већим делом ЕУ. Уосталом, Приштина је још у априлу најавила да са савезницима ради на таквој заједничкој стратегији.

Плашим се само да током борбе за гласове Латиноамериканаца, Арапа и других Београд не пређе праг сопственог достојанства. Или да, што је мање вероватно, прескупо плати цену подршке.

Иако Србија не одустаје од намере да и даље лобира за неку резолуцију која би тражила преговоре Београда и Приштине о статусу, мислим да је и то нереално. Американци су око тога више него децидни.

Да ли је онда 22. јули „благословен дан“ за Косово и трагичан дан за Србију? За све оне који су сматрали да је то први дан једног новог политичког календара, ова оцена вероватно важи. Али, живот иде даље.

Шта се у ова два дана променило на терену у односу на годину дана раније? Ништа. Београд у катастарским књигама Србије и даље књижи Косово као своје. За Приштину је независност неповратна.

Српски министар за Косово мораће и даље да тражи дозволу да посети територију због које је створено његово министарство.

Шта нам је чинити? Нема сумње да је у свету на широк одјек наишло упозорење Србије да санкционисање косовског сепаратизма може да буде подстрек сепаратистима широм света. То нам је нека утеха, али недовољна за наставак практичног живота.

Да ли ће, како је неко коментарисао, мишљење МСП бити искоришћено као оруђе за помирење или као изговор за нове дипломатске свађе? Плашим се да је одговор на то питање у Београду још немогуће добити.

Наши политичари морају да престану да буду таоци сопствене популистичке реторике која им можда шири простор маневра код куће, али га сужава по свету.