Економске претње које стижу из Европе и бриге за опстанак зоне евра учиниле су да амерички републиканци у изборној години Стари континент прогласе за клуб губитника и симбол свих зала овог света.

Европа је претворена у страшило које конзервативци покушавају на све начине да идентификују с Бараком Обамом, мада се осам кандидата за републиканску председничку номинацију не либи међусобних оптужби да је неко „сувише европски“.

„Европски“ по њиховом лексикону значи да је социјалиста, либералан, да је елитиста, а није патриота, да прети да уништи „амерички сан“. Европска криза је овим тумачењима придодала и епитет неуспешног.

Ударање по Европи претворило се у обавезни састав републиканске реторике. Криза европске економије, посебно брига око могућег распада зоне евра, претворена је у баук застрашивања Американаца који се – пошто су финансијску кризу извезли у Европу – из ње сада полако извлаче.

Није први пут да је Европа на мети критика Американаца, али тешко да су икада замерке биле толико витриолске као током садашње кампање обележене гафовима, незнањем па и глупостима.

Тактика је јасна: у свести америчког бирача повезати Обаму с Грчком. Направити од њега камуфлажног Европљанина. Постројени у стрељачки строј, републиканци један за другим испаљују бараже не би ли од председника већ сада направили губитника „по европском моделу“.

Обаму су својевремено оптуживали да од САД жели да створи социјалистичку кенијску квазидржаву. Данас у најпејоративнијем значењу говоре да је његов идеал Европа. Уколико желите социјалисту само погледајте ка Европи, поручују редом републиканци.

Мит Ромни, који други пут покушава да добије номинацију, овога пута са озбиљним шансама, не пропушта да капиталише на Европи као синониму социјализма, економског краха и моралног посрнућа.

„Не верујем да Европа функционише у Европи. Знам да неће функционисати овде.“

У победничком говору после Њу Хемпшира, Ромни је чак три пута Обаму везивао за Европу. Председник, тврди он, земљу шанси каква је Америка жели да претвори у „просвећено друштво европског стила“.

Обама „своју инспирацију налази у престоницама Европе“. Ромни погледује ка „градовима и малим местима Америке“. Потом следи нов адут: „Садашња Бела кућа није одраз најбољег Америке, већ најгорег од онога што је постала Европа“.

Десница се у борби за бираче масовно ослања на политику страха, али и незнања. Американци на ТВ стално слушају о кризи у Европи, али тек њих 30 одсто има пасош. Сасвим ретки су провели неко дуже време по Европи. Страх од тероризма био је изборна роба 2004. Сада је страх од Европе.„Ако желите да видите Америку после Обамине администрације, само погледајте на Грчку“, застрашује ултраконзервативац Рик Санторум. Потом Грчкој придодаје Португалију, Шпанију, Ирску, Италију, Француску.

Њут Гингрич, још један из републиканске трке, не жели да заостане. Циљајући на станара Беле куће, он каже да Обама има „европске социјалдемократске визије“.

Рон Пол, вероватно најекстремнији у групацији републиканаца који би да управљају Америком, обећава изолационистичку спољну политику и заступа идеју да САД треба да извуку своје трупе из Европе – не због штедње, већ да би Америка коначно престала да субвенционира „социјалистичку Немачку“!

Није ово први пут да је „стара Европа“, како је својевремено пејоративно назвао бивши секретар за одбрану Доналд Рамсфелд, монета за поткусуривање америчких кампања.

Колико 2004, када се Џорџ В. Буш борио против демократе Џона Керија а Немачка и Француска критиковале његову инвазију Ирака, Буш је свог опонента дискредитовао као „француског кандидата“ – јер течно говори француски.

Аргументи су сада тежи. Уместо позива да се игноришу „француски кромпирићи“, републиканци Европу представљају као великог губитника – континент високе незапослености, проблематичних финансија и држава којима прети банкрот.

Откривајући традиционално самозадовољство многих Американаца и раширено уверење да им нико други и не треба, тактика успева. Када Ромни каже „Не верујем у Европу. Верујем у Америку“, онда за те речи добија громогласне аплаузе.

То не значи да и сам није поштеђен критика које користе „европске аргументе“. Представника за штампу његовог ривала Гингрича каже о наводној Ромнијевој подршци ПДВ-у: „Чињеница да је он спреман да се угледа на европски социјализам показује колико је он далеко од конзервативне матице“.

Није у питању само економија. Конфронтација је шира и дубља. Када Гингрич каже да америчка елита жели да опонаша европску, закључује да „антирелигиозне вредности и принципи долазе да доминирају академском, медијском и правосудном класом Америке“. Секуларна Европа као претња хришћанској Америци.

Где сврстати овај омраз према Европи. У америкоцентризам који је увек присутан? У смештање Обами? У културолошки конфликт? У чисто незнање које, уз лажи и скандале, прати републиканску кампању која до сада по кандидате била више негативна него позитивна.

„Велика стара партија“ жели да Европом застраши Американце, али стичем утисак да кандидати својом игноранцијом застрашују свет.

Зар америчка криза, кренула с тржишта некретнина на инвестиционе банке, није убрзо прешла Атлантик у форми рецесије? Грчка јесте на коленима, али зар у прикривању њеног дуга није активно учествовао Голдман Сакс?

Републиканци неће да признају да западноевропска формула колапса носи ознаку Made in USA. Управо зато сасвим је тешко замислити свет у коме се зона евра распада а Америка се опоравља.

Кад се већ толико гаде Европе, има ли неко да тој господи објасни зашто европске земље увек заузимају топ места за живот, зашто најсрећнији људи на свету живе у пет европских држава, предвођени Данском? Зар Шведска није 2. а Финска 4. најконкурентнија привреда света?

Морам да признам да ме незнање ових републиканских интелектуалних титана готово забавља – под условом да нико од њих не уђе у Белу кућу.

Мишел Бахман је, пре него што се повукла, обећала да ће затворити америчку амбасаду у Ирану – која не постоји. Рик Пери побркао је годишта с којим се излази на изборе и није могао да се сети трећег министарства које би да уништи. Херман Кеин угрувао се коментаром да у Либији владају талибани.

Било је ту још бисера због којих готово са симпатијама гледам на Џорџа В.

Африка је држава. Муслимани су терористи. Већина имиграната су криминалци. Сви припадници покрета „Окупирај Волстрит“ су прљави. Жене које мисле да су сексуално узнемираване, па добро, не би баш од тога требало да праве велику буку.

Биће да ови генији заиста не знају о чему причају. Мора да користе воду са неким халуциногеним елементима.

На путу ка Белој кући свашта је могуће, ни једна кампања не прође без увреда, инцидената или глупости, али ривалство републиканских кандидата за председничку номинацију емитује забрињавајуће сигнале.

Кандидати Линколнове странке не само да уништавају сопствену, већ и репутацију САД у целини. О каквим трансатлантским односима уопште размишљају, када у борби за гласове конзервативне Америке Европу претварају у утвару.

Уколико неким случајем Мит Ромни постане председник САД, мораће за почетак да нађе неко атомско склониште у које ће да похрани контаминиране речи које сада изговара о Европи.