Pre 65 godina, ove nedelje, 11. februara, Velika trojka lidera SAD, Britanije i SSSR-a na Jalti je stvorila bipolarni svet svet kakav je postojao u decenijama posle Drugog svetskog rata.

Frenklin Delano Ruzvelt, Vinston Čerčil i Josif Visarionovič Staljin sastali su se u trenutku kada je Crvena armija već oslobodila najveći deo istočne Evrope dok su Amerikanci i Britanci napredovali kroz Belgiju.

Poraz nacista bio je sasvim izvestan. Nemačka je po dogovoru iz krimskog letovališta Livadia ubrzo demilitarizovana, podeljena na četiri zone i naloženo joj je da isplati 20 milijardi dolara ratne odštete.

Veliku trojku objedinjavala je želja da buduće generacije spasu užasa rata. Na ruševinama Lige naroda osnovane su Ujedinjene nacije sa zadatkom da spreče buduće razorne sukobe. Spajala ih je i želja da podele svet i ugovorno pečatiraju zone sopstvenih interesa.

Saveznici su delovali harmonično. Činilo se da će se svet brzo oporaviti i da neće ponavljati greške prošlosti. Ali, dok je Velika trojka arhivirala jedan rat, drugi – Hladni rat – vrebao je iz prikrajka. Trajaće sve do pada Berlinskog zida, raspada SSSR-a i nestanka Varšavskog ugovora.

Iluzija je pomisliti da su antagonizmi time ukinuti. Hladni rat kao da polako napušta teritoriju istorije i ponovo pomalja glavu. Ispada da Jalta i postoji i ne postoji. Postoji, jer veliki se ne odriču prava da imaju sopstvene sfere interesa. Ne postoji, jer posthladnoratovska topografija sveta ukida dogovore s Krima od pre 65 godina.

Odnosi Istoka i Zapada daleko su od dobrih. NATO je posle ruske intervencije u Gruziji zamrznuo kontakte s Moskvom obnavljajući u međuvremenu samo one formalne. Konflikt je tu, pitanje je samo da li će biti rešen nekom novom Jaltom ili će voditi perifernim obračunima u funkciji globalne dominacije.

Napredovanje NATO prema granicama Rusije i projekti raspoređivanja raketnih projektila ozbiljno iritiraju Moskvu. Rusija odgovara ratom u Gruziji i ofanzivom na Bliski istok, Centralnu Aziju i na Balkan.

Svet je ponovo suočen sa dva kontradiktorna pristupa arhitekturi bezbednosti. Jedan promoviše NATO. Drugi ruski predsednik Dmitri Medvedev predlažući novi Ugovor o evropskoj bezbednosti koji bi zamenio NATO i slične institucije i ograničio sposobnost bilo koje zemlje da unilateralno koristi silu.

Dogovora nema. Ruse je teško ubediti da raspoređivanje raketa duž njenih granica i uvlačenje u NATO ruskih suseda poput Ukrajine i Gruzije nije pretnja bezbednosti. I NATO reaguje sumnjičavo. SAD smatraju da je inicijativa Medvedeva pokušaj unošenja podele u Alijansu i da bi o svemu trebalo razgovarati u okvirima OEBS-a.

Ponovo se aktuelizuje pitanje: da li se to pomaljaju obrisi Hladnog rata? Da li je Srbija na udaru i da li li može da umakne radijaciji zategnutih odnosa NATO i Rusije? Izgleda da ne može.

Hteli to ili ne, opet smo na poligonu zatezanja između Zapada i Rusije. Dodelili su nam sektor tog velikog fronta uprkos zaklonu koji je Srbija tražila u nebuloznoj formuli neutralnosti ili projektu „četiri stuba“ spoljne politike.

U sedištu NATO, barem zasad, ne postavljaju uslove prepuštajući odluku o ulasku u Alijansu Beogradu. NATO ne uslovljava članstvo Srbije u EU, mada ne treba zaboraviti da je avgusta 2009. generalni sekretar Alijanse Anders Fog Rasmusen jasno rekao da je njegova ambicija da se sve države Balkana nađu u evroatlantskim strukturama.

Moskva deluje nervoznije. Prvo je ruski ambasador pri NATO bez diplomatskog uvijanja poručio da se Beograd ne zavarava da može da uđe u NATO sa Kosovom. Dmitri Rogozin zvuči kao da zna više od onoga što NATO saopštava. Kaže da bi Srbija u NATO morala zvanično da prizna Prištinu.

Potom je diplomatske rukavice skinuo i ruski ambasador u Beogradu. Ulaskom u NATO Srbija bi priznala nezavisnost Kosova, kaže i Aleksandar Konuzin udarajući na Ahilovu petu svekolike srpske politike. Ako hoćete u NATO, ne računajte na nas. Priznaćemo Kosovo sa kojim, uzgred budi rečeno, ionako imamo posredne kontakte.

Posmatrano iz nekog vojno-strateškog ugla, ne vidim šta bi Rusiju i njenu bezbednost bitno ugrozilo članstvo Srbije u NATO. Poljaci, Rumuni i Bugari su im topografski bliži. Sasvim razumem zabrinutost zbog Ukrajine ili Gruzije. Ali Srbija?

Dolazim do zaključka da je Srbija danas Rusima važnija kao dokaz širećeg uticaja nego kao bezbednosna potreba. Postjeljcinovska Rusija pokazuje svoju snagu. Prvo u Gruziji, sada pritiskajući Srbiju.

„Srbija će morati da se odrekne svojih prilaza (saradnji sa Rusijom) da bi bila primljena u NATO”, piše ambasador Konuzin. „Niko mi nije rekao da je ona spremna na to.”

Svakako nije spremna, ali niko iz NATO nije rekao da ne sarađujemo sa Moskvom. Do toga može da dođe samo u slučaju da Srbija poželi da se otvoreno svrsta protiv strateških interesa Zapada. Recimo da se jednostrano opredeli za inicijativu Medvedeva. Ambasador Konuzin upravo to nudi kao alternativu NATO.

Rusija je Kosovo upotrebila da se vrati u veliku svetsku politiku. Beogradu se nametnula kao saveznik koji razume veliki srpski, pravoslavni, slovenski vapaj. Moskva vešto igra na najtananijim žicama epske srpske unutrašnje i spoljne politike. Rusija je dobro procenila da će braneći na Kosovu princip suvereniteta i teritorijalnog integriteta – isti koji je prekršila u Južnoj Abhaziji i Osetiji – pridobiti Srbiju kao srčanog saveznika.

Ne pada mi na pamet da aboliram veliki broj zapadnih država koje su zdušno radile na projektu nezavisnog Kosova. Morale su da znaju da je to prst u oko Beogradu. Nesumnjivo je da ima licemerstva u tome da nekome otmete deo teritorije a onda mu nudite kompenzacione aranžmane u vidu članstva u NATO ili EU.

Nemam iluzija ni oko toga da Rusi ovu nepravdu koriste u sopstvene svrhe. Dok su bili slabi, izgubili su veliki deo onoga što sada, ojačani, smatraju svojom sferom interesa.

Jalta se ponovo piše. Zapad je probio koridore sporazuma o podeli interesnih sfera. Rusija hoće po svaki cenu da se odbrani. Ako su se u jednom trenutku istorije na Jalti dogovorili, veliki i dalje pokazuju da su dogovori samo privremeni.

Naša je zla kob da se ponovo nameštamo. Između jasno definisane želje Zapada da nas vidi u svom vojnom savezništvu i isto tako precizno formulisanog protivljenja Rusa, mi pokušavamo da laviramo. Broz je to u vremenima Hladnog rata radio kao lav. Danas nam preti da u klopku upadnemo kao miševi.

Zahvaljujući i tekstu ambasadora Konuzina, Srbi će nastaviti da se dele: jedni za NATO, drugi uz Ruse, treći bi da se nekako izvučemo. Proradile su miloševićevske fioke: oni koji ne odustaju od debate o evroatlantizmu dobijaju epitete izdajnika. Patina patriotizma dodeljuje se proruskim opredeljenjima.

Kada bolje razmislim, onima na Zapadu Srbija nije previše zanimljiva država. Samo da ne pravi probleme. I Rusima Srbija nije posebno interesantna. Ali samo da pravi probleme.