Пре 65 година, ове недеље, 11. фебруара, Велика тројка лидера САД, Британије и СССР-а на Јалти је створила биполарни свет свет какав је постојао у деценијама после Другог светског рата.

Френклин Делано Рузвелт, Винстон Черчил и Јосиф Висарионович Стаљин састали су се у тренутку када је Црвена армија већ ослободила највећи део источне Европе док су Американци и Британци напредовали кроз Белгију.

Пораз нациста био је сасвим известан. Немачка је по договору из кримског летовалишта Ливадиа убрзо демилитаризована, подељена на четири зоне и наложено јој је да исплати 20 милијарди долара ратне одштете.

Велику тројку обједињавала је жеља да будуће генерације спасу ужаса рата. На рушевинама Лиге народа основане су Уједињене нације са задатком да спрече будуће разорне сукобе. Спајала их је и жеља да поделе свет и уговорно печатирају зоне сопствених интереса.

Савезници су деловали хармонично. Чинило се да ће се свет брзо опоравити и да неће понављати грешке прошлости. Али, док је Велика тројка архивирала један рат, други – Хладни рат – вребао је из прикрајка. Трајаће све до пада Берлинског зида, распада СССР-а и нестанка Варшавског уговора.

Илузија је помислити да су антагонизми тиме укинути. Хладни рат као да полако напушта територију историје и поново помаља главу. Испада да Јалта и постоји и не постоји. Постоји, јер велики се не одричу права да имају сопствене сфере интереса. Не постоји, јер постхладноратовска топографија света укида договоре с Крима од пре 65 година.

Односи Истока и Запада далеко су од добрих. НАТО је после руске интервенције у Грузији замрзнуо контакте с Москвом обнављајући у међувремену само оне формалне. Конфликт је ту, питање је само да ли ће бити решен неком новом Јалтом или ће водити периферним обрачунима у функцији глобалне доминације.

Напредовање НАТО према границама Русије и пројекти распоређивања ракетних пројектила озбиљно иритирају Москву. Русија одговара ратом у Грузији и офанзивом на Блиски исток, Централну Азију и на Балкан.

Свет је поново суочен са два контрадикторна приступа архитектури безбедности. Један промовише НАТО. Други руски председник Дмитри Медведев предлажући нови Уговор о европској безбедности који би заменио НАТО и сличне институције и ограничио способност било које земље да унилатерално користи силу.

Договора нема. Русе је тешко убедити да распоређивање ракета дуж њених граница и увлачење у НАТО руских суседа попут Украјине и Грузије није претња безбедности. И НАТО реагује сумњичаво. САД сматрају да је иницијатива Медведева покушај уношења поделе у Алијансу и да би о свему требало разговарати у оквирима ОЕБС-а.

Поново се актуелизује питање: да ли се то помаљају обриси Хладног рата? Да ли је Србија на удару и да ли ли може да умакне радијацији затегнутих односа НАТО и Русије? Изгледа да не може.

Хтели то или не, опет смо на полигону затезања између Запада и Русије. Доделили су нам сектор тог великог фронта упркос заклону који је Србија тражила у небулозној формули неутралности или пројекту „четири стуба“ спољне политике.

У седишту НАТО, барем засад, не постављају услове препуштајући одлуку о уласку у Алијансу Београду. НАТО не условљава чланство Србије у ЕУ, мада не треба заборавити да је августа 2009. генерални секретар Алијансе Андерс Фог Расмусен јасно рекао да је његова амбиција да се све државе Балкана нађу у евроатлантским структурама.

Москва делује нервозније. Прво је руски амбасадор при НАТО без дипломатског увијања поручио да се Београд не заварава да може да уђе у НАТО са Косовом. Дмитри Рогозин звучи као да зна више од онога што НАТО саопштава. Каже да би Србија у НАТО морала званично да призна Приштину.

Потом је дипломатске рукавице скинуо и руски амбасадор у Београду. Уласком у НАТО Србија би признала независност Косова, каже и Александар Конузин ударајући на Ахилову пету свеколике српске политике. Ако хоћете у НАТО, не рачунајте на нас. Признаћемо Косово са којим, узгред буди речено, ионако имамо посредне контакте.

Посматрано из неког војно-стратешког угла, не видим шта би Русију и њену безбедност битно угрозило чланство Србије у НАТО. Пољаци, Румуни и Бугари су им топографски ближи. Сасвим разумем забринутост због Украјине или Грузије. Али Србија?

Долазим до закључка да је Србија данас Русима важнија као доказ ширећег утицаја него као безбедносна потреба. Постјељциновска Русија показује своју снагу. Прво у Грузији, сада притискајући Србију.

„Србија ће морати да се одрекне својих прилаза (сарадњи са Русијом) да би била примљена у НАТО”, пише амбасадор Конузин. „Нико ми није рекао да је она спремна на то.”

Свакако није спремна, али нико из НАТО није рекао да не сарађујемо са Москвом. До тога може да дође само у случају да Србија пожели да се отворено сврста против стратешких интереса Запада. Рецимо да се једнострано определи за иницијативу Медведева. Амбасадор Конузин управо то нуди као алтернативу НАТО.

Русија је Косово употребила да се врати у велику светску политику. Београду се наметнула као савезник који разуме велики српски, православни, словенски вапај. Москва вешто игра на најтананијим жицама епске српске унутрашње и спољне политике. Русија је добро проценила да ће бранећи на Косову принцип суверенитета и територијалног интегритета – исти који је прекршила у Јужној Абхазији и Осетији – придобити Србију као срчаног савезника.

Не пада ми на памет да аболирам велики број западних држава које су здушно радиле на пројекту независног Косова. Морале су да знају да је то прст у око Београду. Несумњиво је да има лицемерства у томе да некоме отмете део територије а онда му нудите компензационе аранжмане у виду чланства у НАТО или ЕУ.

Немам илузија ни око тога да Руси ову неправду користе у сопствене сврхе. Док су били слаби, изгубили су велики део онога што сада, ојачани, сматрају својом сфером интереса.

Јалта се поново пише. Запад је пробио коридоре споразума о подели интересних сфера. Русија хоће по сваки цену да се одбрани. Ако су се у једном тренутку историје на Јалти договорили, велики и даље показују да су договори само привремени.

Наша је зла коб да се поново намештамо. Између јасно дефинисане жеље Запада да нас види у свом војном савезништву и исто тако прецизно формулисаног противљења Руса, ми покушавамо да лавирамо. Броз је то у временима Хладног рата радио као лав. Данас нам прети да у клопку упаднемо као мишеви.

Захваљујући и тексту амбасадора Конузина, Срби ће наставити да се деле: једни за НАТО, други уз Русе, трећи би да се некако извучемо. Прорадиле су милошевићевске фиоке: они који не одустају од дебате о евроатлантизму добијају епитете издајника. Патина патриотизма додељује се проруским опредељењима.

Када боље размислим, онима на Западу Србија није превише занимљива држава. Само да не прави проблеме. И Русима Србија није посебно интересантна. Али само да прави проблеме.