Месијанство је одувек било производ беспућа, криза и очаја. Људска потреба за спасиоцима никад није усахла.

Поређење је несумњиво претерано када је реч о Бараку Обами, али фасцинантна је количина оптимизма с којом је свет дочекао инаугурацију 44. председника САД. Објашњење овог феномена нуде околности времена у коме живимо.

За разлику од његових срећнијих претходника, Обамину агенду у највећој мери одређује погубан легат Џорџа В. Буша: два рата и глобална финансијска и економска криза већ преточена у рецесију.

Наследити неког ко је на вашем послу био неспособан и лош увек је лакше. И мала побољшања делују громадно. Али, свет од Обаме очекује велике промене. Један сасвим нов координантни систем политичких, економских и моралних вредности.

Контроверзна америчка спољна политика често је изазивала противљења, и у томе Буш није био ексклузива. Сетимо се Била Клинтона.

Али, и док је сумњао или се противио одређеним спољнополитичким потезима Америке, велики део света деценијама је следио амерички финансијски поредак. Какви год били промашаји који су САД увлачили у ратове додељујући епитет светског полицајца, Америка је у послератним годинама била чврст оријентир тржишне економије.

Буш је донео крах на оба сектора. Ратови и глобална економска криза су Made in USA.

Опште разочарање и негодовање због интервенционизма, унилатералности и агресивности као доскорашњим вашингтонским постулатима није ништа посебно ново. Ново је да на све то економски глобализовани свет престаје да верује у темеље америчке економије која је довела до кризе чије су магнитуде планетарне.

Погледајмо какви су одговори на кризу. Свака земља посеже за сопственим рецептима, одређује нове приоритете не обазирући се на друге. Глобалном економском селу прети озбиљна фрагментација.

Када су националне економије потражиле савет од својих политичких елита, оне су одабрале да искључиво бране сопствени државни интерес. Глобалном политичком селу такође прете атомизација и хаос.

Логична последица недостатка оријентира је да нови храбри свет, навикнут на висок степен међузависности, показује жељу за хармонизацијом. Свестан је да политичке и економске дилеме могу да буду разрешене само неком општом акцијом.

То је сусретна тачка која Обаму избацује у орбиту оптимизма. Сви очекују да Бушов светски неред буде замењен неким редом. Верују да су потребне неке нове институције уместо оних бретонвудских које су шест деценија нудиле глобалне одговоре на економске изазове.

Свако је свестан да без САД нема светске симфоније. Русима нису у интересу нови кавкаски ратови. Кинези не желе да им грамзивост Волстрита обара стопу раста и кочи извоз. Европа хоће повратак на савезништво. Блиски исток неће противника који инспирише терористе и џихадисте радикалног ислама.

Обама је прилика за креативну дипломатију која се неће враћати у 19. век. Он је шанса за кооперативну економију која неће завршити у протекционизму. Он треба да демантује оне који верују у локална решења. Он би могао да у временима кризе отвори хоризонте наде. Отуда обаманија.

Од тога како ће разрешити ратове у Ираку и Авганистану, супротстављати се тероризму и односити се према свету зависе његова спољнополитичка репутација и пољуљани углед Америке.

Од тога како ће се суочити са рецесијом зависи да ли ће постати велики председник попут његовог узора, Френклина Рузвелта, који је Америку и свет извукао из Велике депресије тридесетих.

Које ће вредности Обама заступати? Америке коју ће свет волети: „Да, ми можемо” концепта отворености и грађанских права, или Америке коју свет не подноси: жеље за свеопштом доминацијом светским ресурсима?

Верујем да ће, барем за почетак, бранити обе готово равномерно подељене Америке. Као што је балансирао са свештеницима током инаугурације. Чињеница да је, у поређењу са било којим председником од двадесетих мање зависан од корпоративног кеша, свакако је охрабрујућа. Мада бих сачекао.

Обамин инаугурациони одговор поентирао је окупљање и јединство пред „гомилајућим облацима и бесним олујама”. „Спремни смо да поново водимо”, поручио је свету. Одричући се „догми” које су дуго притискале америчку спољну политику, понудио је ново пријатељство, посебно исламском свету, и продужетак непријатељства онима који прете Америци.

Инспирације и изазови су ту. Речи су сада иза Обаме. Речима којима је надарен, он умногоме може да захвали бриљантан успон у кратком времену откако је августа 2004. одржао говор на конвенцији демократа који ће га лансирати у политичку орбиту, али пред председником су сада одлуке.

Први потези наговештавају одлучност. После инаугурационог говора који је био савршена антибушовска партитура, чак неуобичајена за такве церемоније, одмах је блокирао и наредио да се преиспитају сви прописи које је претходник покушао да протури у последњим данима своје администрације. Испуњава обећање и затвара контроверзни Гвантанамо.

Промене стижу. Велики римејк Америке почео је у знаку обаманије, али не заборавимо: нови амерички председник необичног имена је место у историји засад изборио само бојом коже, држећи руку на Библији Абрахама Линколна и заклињући се уставу који је црнце некада описивао као три петине човека. Историја Бараку Обами нуди другу прилику, али прилика још није политика.