Vlasnici kapitala i biznisa će kod radnika podsticati i stimulisati potrebu da kupuju njihovu skupu robu: stanove, kuće i tehnologiju, obavezujući ih pri tom da ulaze u skupe hipotekarne kredite do nivoa neizdrživosti. I na kraju ti neplaćeni dugovi će izazvati bankrot banaka koje će morati da budu nacionalizovane, pa će država onda krenuti putem koji vodi u komunizam.
Karl Marks „Kapital”

U komunizam, to jest realni socijalizam, svet teško da će krenuti jer je totalitarna praksa u međuvremenu diskreditovala ovu ideju omogućavajući „marksistima” 20. veka da pobiju oko 110 miliona sopstvenih ljudi. Ne kažem da žrtve nije donosio i kapitalizam, ali globalna finansijska kriza zatekla je svet koji sada panično traga za odgovorom na pitanje kako je do nje uopšte došlo i kako iz nje izaći.

Dok se piše rekvijem neoliberalnom modelu, mnogi se vraćaju literaturi za koju su površni propagandisti kapitalizma pomislili da je pohranjena u prašnjave arhive istorije. Danas je u Londonu gotovo nemoguće naći primerak Marksovog „Kapitala”. Traže ga mahom oni koji shvataju kontradiktornosti neoliberalne filozofije neograničene ekonomske ekspanzije: ograničeni resursi to ne mogu da izdrže, majka Zemlja nema kapacitete da svoj svojoj deci ispuni želje. Ne ni na bogatom Zapadu.

Kako se socijalni odnosi zaoštravaju, crvene zastave razvijaju se po Evropi. Koliko početkom ovog veka, izgledalo je da su šanse za reaktiviranje ideje socijalizma ravne nuli.

„Ukoliko socijalizam označava politički i ekonomski sistem u kome vlada kontroliše veliki deo privrede i bogatstvo zarad socijalne jednakosti, onda mislim da je sigurno reći da je verovatnoća da se on u narednoj generaciji ponovo vrati bliska nuli”, pisao je 2000. godine u magazinu „Tajm” Frensis Fukujama, autor „Kraja istorije”.

Fukujama bi mogao ovih dana da obiđe svet. Zar masivna intervencija države u finansijski sistem SAD nije neka vrsta socijalizma u akciji? Istina usmerenog na spasavanje kapitalista, ali ipak je to intervencija vlade.

U Zapadnoj Evropi se ideje socijalizma, ideologije za koju je liberalni kapitalizam tvrdio da je mrtva, vraćaju na scenu. Širom kontinenta uočljivo je da dominaciju partija centra-levice – onih koje su pohrlile ka globalizaciji i neoliberalizmu – ugrožavaju socijalističke ili socijaldemokratske stranke koje nisu sledile taj modernistički trend.

Za razliku od partija zahvaćenih tokom poslednje dve decenije tačerističkom ili tranzicionom opsesijom privatizacije, ove stranke suprotstavljaju se potpunoj liberalizaciji javnog sektora, čak traže i ponovnu nacionalizaciju nekih privatizovanih državnih firmi. Zahtevaju oštriju poresku politiku prema bogatima i ravnopravniju preraspodelu. Brane državu blagostanja i pravo svih na pristojne penzije i na zdravstvenu zaštitu.

Što je najvažnije, sve se glasnije osporava ekonomski sistem u kome su interesi običnih ljudi drastično podređeni interesima kapitala.

Nigde trend nije tako uočljiv kao u Nemačkoj gde meteorski rast beleži Die Linke, Levica, politička grupacija formirana pre nekih 18 meseci u čijem je vrhu „crveni” Oskar Lafonten, socijalistički veteran, koji je dugo na frontu protiv velikog biznisa.

Levica je na istoku zemlje glavna opozicija vladajućim hrišćanskim demokratama. Ove godine se na regionalnim izborima ubacila u biračko telo socijaldemokrata (SDP) ulazeći u parlamente Donje Saksonije, Hamburga i Hesea. Zagovarajući socijalističku politiku osvaja glasove Nemaca zabrinutih da bi njihov mešoviti ekonomski model mogao da bude zamenjen anglosaksonskim kapitalizmom – što se događalo dok je SDP bio na vlasti.

Jedno prošlogodišnje istraživanje javnog mnjenja pokazalo je da 45 odsto zapadnih Nemaca, i 57 odsto istočnih, smatra da je socijalizam „dobra ideja”. Ovog oktobra masovno su se izjasnili za nacionalizaciju velikih segmenata ekonomije. Dve trećine svih Nemaca kaže da se slaže sa svim, ili nekim idejama programa Die Linke.

Slična priča važi i za Holandiju. Tamošnja Socijalistička partija (SP) gotovo da je utrostručila broj poslanika na poslednjim opštim izborima 2006, a na provincijskim izborima 2007. ostvarila je veliki uspeh. Predvođena harizmatičnim epidemiologom Agnes Kant, SP je na putu da preskoči holandske laburiste, članove vladajuće koalicije na čijem su čelu konzervativci, i postane dominantna snaga levice.

Socijalisti govore o društvu „ljudskog dostojanstva, jednakosti i solidarnosti” i oštro se obrušavaju na „kulturu pohlepe” koju je doneo „kapitalizam zasnovan na bonusima i lakom novcu”. Pri tom, zbog nedostatka radnih mesta zalažu se za kontrolu imigracije procenjujući da je politika otvorenih vrata „kapitalistička zamka” usmerena ka obaranju cene rada, a ne jednakosti.

Grčka Koalicija radikalne levice, Siriza, iznenađenje prošlogodišnjih izbora, nastavlja da demonstrira sopstveni uticaj, posebno kod mladih. Dok raste otpor neoliberalnoj ekonomskoj politici vladajuće Nove demokratije, istraživanja danas Sirizi daju gotovo 20 procenata – nadomak Pasoka, istorijskom simbolu centra-levice koji je poslednjih godina tiltovao ka desnici.

Socijalisti su već na vlasti u Norveškoj. Otkako je pre tri godine „crveno-zelena” koalicija preuzela kormilo proglašena je za najlevičarskiju vladu u Evropi. Zaustavila je privatizaciju državnih kompanija, pojačala ulaganja u socijalu, a javno zdravlje i brigu o starijima proglasila svojim prioritetima.

Evropske partije centra-levice, one koje nisu entuzijastički prigrlile agendu neoliberalizma, i drugde potvrđuju dominantnu poziciju. U Španiji je vladajuća Socijalistička radnička partija Hose Luisa Rodrigesa Sapatera sačuvala široku bazu levice i u martu obezbedila nov četvorogodišnji mandat koji će obeležavati „socijalistička ekonomska politika” i fokusiranje na potrebe radnika i sirotinje.

Srbija je, pokazali su poslednji izbori, u evropskom soctrendu. Dovoljan broj birača je i ovde, pre izbijanja globalne finansijske i ekonomske krize, pokazao da želi energičnije suprotstavljanje „divljem kapitalizmu” koji je od miliona ljudi napravio „žrtve tranzicije”. Sa pogoršavanjem krize, zahtevi koje artikulišu socijalisti postajaće sve glasniji, masovniji i popularniji.

Ne znači da je čitava Evropa „crvena”. Uprkos nedavnom izboru novog lidera Francuske socijalističke partije, tamošnja levica podeljena je u trenutku kada bi mogla da kapitališe na rastućoj nepopularnosti administracije predsednika Nikole Sarkozija, velikog fana američkog neoliberalnog koncepta.

U Britaniji uprkos opštem raspoloženju koje je, što se privrede tiče, najviše okrenuto levici od kraja Drugog svetskog rata, retko ko poziva na socijalizam. Britanska levica je, kao i ona preko puta kanala, usitnjena i rasparčana. Za razliku od holandskih drugova, britanski socijalisti nisu artikulisali neku svoju kritiku masovne imigracije sa antikapitalističke i antirasne pozicije – čime, procenjuje se, gube glasove radnika.

Uspeh socijalističkih partija pokazuje da dolazi vreme njihovih izbornih dividendi ukoliko birači u njima nađu odgovore na krizu savremenog kapitalizma. I dok recesija sve više steže, a neoliberalizam se pokazuje kao kompromitujući koncept, fenomen socijalističkih partija sa jasnim antiglobalističkim porukama biće sve prisutniji u političkom i ekonomskom životu Evrope.

Velike političke bitke, poput onih za demokratiju, nisu se dosad vodile na terenu ekonomije. Zato tu ima despotskih gospodara. Zato preti oštrija polarizacija. Globalna kriza doprineće da ćemo sve češće slušati zahteve za „socijalnu tržišnu ekonomiju”, „socijalna prava građana” ili za „pravedno društvo”.

Kakav će biti odgovor neoliberalne politike? Bonapartistički? Ili će se stvarati neki kooperativni model. Videćemo. Takvom sukobu još nismo prisustvovali.