Није прошло ни 24 часа од саопштавања препоруке Европске комисије да Србија добије статус кандидата, а припадници Еулекса почели су да кваре славље раздраганом Београду.

У четвртак пре подне је Божидар Ђелић на Б92 говорио да је Србија дала „креативне предлоге“ како да се реши питање административних прелаза Јариње и Брњак. Додао је да је ЕУ на потезу.

Еулекс и Кфор су одговорили „некреативно“. Држећи се начела да је очигледна настава најбоља настава, кренули су у акцију затварања алтернативних путева у близини прелаза код Јариња и поновног успостављања „овлашћених праваца“.

Испоставило се да и комесар Штефан Филе има дијаметрално супротан закључак од Ђелића: лопта је у српском дворишту, каже он. Један у клин, други о плочу.

Тако смо улетели у помало парадоксалну ситуацију. Европљани кажу да могу да чекају, али је Еулекс уз подршку Кфора одмах кренуо да рашчишћава терен. Српски професионални оптимисти помињу да би датум могао да се добије већ у децембру, али седе скрштених руку јер „Београд не мења своју политику“.

ОК. Класичан рашомон. Али коме веровати? Онима у Бриселу који кажу да можемо да добијемо кандидатуру у децембру, али да о датуму можемо да сањамо док не нормализујемо односе с Косовом?

Или треба да верујем овима овде који настављају да распирују оптимизам? Вуку Јеремићу који будистичком преданошћу понавља мантру да су Косово и ЕУ два одвојена процеса, онима који желе да нас убеде да је Србија добила позитивно мишљење без додатних услова? Неће бити. Даље приближавање је и те како условљено.

Комесар Филе је све то рекао у једној реченици. Шеф немачке дипломатије лепо каже: „Поздрављамо предлог ЕК да се додела статуса кандидата Србији у децембру повеже с напретком у односима с Косовом“.

Ако упоредимо извештај Комисије и оно што је овде у августу саопштила Ангела Меркел, није тешко закључити да се Брисел повео за Берлином. Разлика је само у стилу. Овај је нешто умеренији, али суштина поруке је иста: господо у Београду, или ЕУ или Косово.

Колико пута треба да нам понове да нема пет-шест услова. Већ само један? А Београд инсистира да неће мењати своју позицију око Косова. Без промене, уколико умем да читам, од датума почетка преговора неће бити ништа.

Европљанима се не жури. Нити су поставили рок у коме би се разматрало српско „напредовање“, нити постоји неки временски циљ када би Србија могла да постане кандидат. Затварање очију пред чињеницама досад је ову земљу скупо коштало. Судбинско је време за разумевање реалности а не њено искривљено читање.

Реалност каже следеће: Косово није Србија. Србија не мора да призна независност Косова. Србија треба да настави да се политички бори за права косовских Срба – висок степен аутономије за север и у енклавама. Србија мора да одустане од ограничавања суверенитета косовске државе. Србија ће само тако остварити давно прокламовану амбицију уласка у ЕУ.

Реалност може да буде и друкчија: Србија ће наставити да књижи Косово као сопствену територију. Србија ће охрабривати косовске Србе са севера да чувају своју САО Митровицу са околином. Србија ће заборавити на Србе јужно од Ибра. Србија ће наћи изговор да не уђе у ЕУ.

Добро је што је преговарач Борко Стефановић коначно позвао Србе да се не супротстављају даљим акцијама Кфора на растурању барикада. Пошто су претходно били охрабривани да их подигну, шта ћемо ако се сада „одметну“ и кажу Не? Није добро што им је преговарач поручио да после могу да подигну нове. Не верујем у барикада-дипломатију.

Али, иза барикада крије се у неуспех политике власти у Приштини да се изборе за „срца и душе“ косовских Срба. Да им покажу да су поверење и суживот могући. Да своју пропаганду не сведу само на поклон–трактор Хашима Тачија.

Како год, али ЕУ је недвосмислено заузела став да неће прихватити софт-поделу Косова. То је заједничка позиција 27 чланица, укључујући и оних пет које нису признале Косово.

Ако већ наши политичари неће јасно да кажу пред какве су дилеме доведени, дозволите да помогнем: од Београда се тражи да прихвати територијални интегритет и суверенитет Косова, једино не мора да то учини у писменој форми.

То значи демонтажу српских власти на северу, успостављање нових институција – што не значи губитак етничког идентитета. Школство и здравство да функционишу према Ахтисаријевом плану, који на те теме уопште није шкрт, али судство мора под јурисдикцију Приштине.

Може ли Борис Тадић – који своју политичку каријеру више гради на уласку Србије у ЕУ него на отварању коридора А-10 – да прогута ту горку пилулу? Не зна се да ли је она за варење тежа Тадићу-председнику или Тадићу лидеру ДС-а.

Запад је рекао шта има да каже. Скројио судбину допадало се то нама или не. Наше је да кажемо да или не. Укључујући и „корацима за нормализацију односа“ и допуштању мисији ЕУ да функционише „на свим деловима Косова“.

Докле ћемо се вртети у круг? Зашто Ђелић каже да Београд искрено жели обнову дијалога са Приштином, али додаје да је то немогуће док се пуца на грађане на северу покрајине. Ко је први пуцао, неће да нам кажу. Ко подиже барикаде, знамо.

Камо среће да је овдашња политичка елита – тако сами себе зову – била храбрија и да је јавно поступала онако како око Косова приватно мисли. Од тога ништа. Не схватају да се за косовске Србе боре – до последњег косовског Србина.

Примили су на себе терет претходних режима, али мало тога су учинили да га се ослободе. Криви су за још једну изгубљену деценију.

А нове опасности вребају. Растрежњења ради, понављам да је немачки „Зидојче цајтунг“ јасно написао да Србија „није заслужила статус кандидата за чланство у ЕУ“.

„Државу која се налази у отвореном спору са другом државом, а не показује убедљив труд да тај спор реши, треба држати подаље од врата Европске уније. Европска комисија би требало да Србији још једном јасно стави до знања да ће приступ Унији имати тек када косовски конфликт дефинитивно и мирним путем буде решен, у чему се очекује значајан допринос Београда“.

„Унија не би ништа ризиковала ни на политичком ни на геостратешком плану када би влади у Београду показала бич, уместо да је обасипа коцкама шећера. Србија је много више упућена на ЕУ него обратно“.

И још шта пише „Вол Стрит џорнал“: Косово, као најскупља српска реч која је Србију „коштала“ четири изгубљена рата, међународне изолације и економског пропадања сада прети да подрије европску будућност земље“.

Морао сам ово да цитирам јер ме све више иритира појава за коју сам мислио да је давано сахрањена: да наши политичари нама стално понављају ово што они кажу, а не шта други кажу.