Покушаћу да 42 године владавине Муамера Гадафија упрошћено сведем на последњих осам месеци.

Мрачним околностима његове смрти цинично ће се позабавити накнадни борци за пуковникова постхумна људска права и политизирани форензичари, али вратио бих се на 15. фебруар, датум када је почела Велика потера.

Тада је у Бенгазију, традиционалном средишту тињајућег отпора брату–вођи, почела побуна инспирисана зрацима Арапског пролећа које је у том тренутку већ сјурило браћу–деспоте Туниса и Египта.

Бесни што су им Тунис и Египат измакли контроли, али довољно брзи да се организују пред долазећом опасношћу, западни планери успели су да убеде свет да треба реаговати брзо да би се спречила „хуманитарна катастрофа“ либијског грађанског рата.

Сценографија је требало да изгледа спонтано, али потези њених спољних аутора су од почетка откривали препознатљив рукопис. Да, добили су мандат Савета безбедности да завођењем зоне забрањеног лета изнад Либије спрече да Гадафи употреби ваздухопловство против побуњеника, али убрзо су прави циљеви били разоткривени.

Мисија НАТО-а отворено се свела на обарања режима. Западни савезници заузели су страну. Рушење џамахирије свело се на ликвидацију Гадафија.

Његова резиденција у Баб ел Азизији бомбардована је 78 пута, а сваки пут се тврдило да он и чланови његове породице нису мета. Да НАТО не би личио на савремене асасине и да баш све не би подсећало на колективни државни тероризам спакован у модерну форму „хуманитарног интервенционизма“, спин-доктори су, по узору на Алистера Кембела у време бомбардовања Србије, смишљали сву силу објашњења зашто бомбама гађају Гадафијеву резиденцију или – у недостатку инвентивности – либијску државну телевизију.

Штићени из ваздуха, потпомагани обуком и наоружањем на копну, побуњеници су добијали на снази и дисциплини како би задали фатални ударац пуковнику кога је Запад мрзео па преко ноћи заволео, па поново омрзнуо.

Уверен сам да је чиста увреда Тунишана и Египћана убацивати Либију у Арапско пролеће. Не, Либија је од почетка вођена на даљински који је Барак Обама, мудро, препустио кочоперном Николи Саркозију и доказивања жељном Дејвиду Камерону.

Англо-француска војна коалиција је, у најбољој традицији колонијалних времена, преузела на себе посао осигурања тржишта квалитетне либијске нафте и касније обнове земље која ће у међувремену бити разорена.

Од почетка је било јасно да операција мора да успе, а да пацијент умре.
Време од фебруара показало је да Либијци јесу подељен народ. Племенски, политички, секташки, али не толико И не тако оштро да би тако дуго водили крвави грађански рат. Тај рат им је наметнут, као и победник.

Шта је све последњих месеци имао у глави ексцентрични, непредвидиви, брутални, али и прагматични креатор теорије „владавине маса“ остаће тајна.

Пре близу десет година препознао је шта Американци спремају Садаму Хусеину. Тада је показао довољно мудрости да направи велики салто, да исплати породице жртава својих „раних терористичких радова“, да јавно обећа да неће правити оружје за масовно уништавање.

Не само да се спасао, већ су се лидери Запада утркивали да се сликају пред његовим бедуинским шаторима које је разапињао по Паризу и Риму. Падали су му у готово дирљиве петро-загрљаје.

Онда су решили да га скину. Пошто се дуго и жилаво опирао, савезници су почели да губе стрпљење. Хилари Клинтон је ове недеље у Триполију сасвим отворено, сасвим недипломатски, изјавила да га жели „живог или мртвог“.

Рекао бих више мртвог него живог. Ко би му судио? Либијци озрачени осветом? Процес би само, сетимо се Слободана Милошевића и Садама Хусеина, индуковао нове тешке поделе или омогућио фарсичне канонаде оптужених.

Суђење Гадафију могло је да открије разне неугодне договоре управо лидера са Запада који су га протекле деценије – као и другу двојицу поменутих у неким тренуцима – безрезервно усвојили. Због мира и безбедности на Балкану, због Ирана, због нафте, то је небитно.

Но, остаје мистерија. Да ли се Гадафи вратио у своје ране дане сећајући се како је један од његових идола, Гамал Абдел Насер, кренуо да национализује Суецки канал? Да ли је помислио да је довољно јак и вешт да преговара нове, по Либију повољније, уговоре о концесијама за експлоатацију нафте? Да ли је то био салто мортале?

То је велика тајна првог поглавља. Све остало је уџбеничка лекција промена режима које Запад већ трећи пут увежбава под фирмом већ поменутих „хуманитарних интервенција“.

Друга мистерија припада времену после 20. октобра, датуму који је славодобитно проглашен за дефинитивни Дан ослобођења, почетак нове ере велике демократизације.

Мене тај датум више подсећа на 1. мај 2003. када је Џорџ В. Буш с палубе носача авиона „Абрахам Линколн“ исто тако усхићено поручио: „Mission accomplished“ (Мисија обављена). Онда је требало да прође више од осам година да би Обама пре два дана објавио да Јенкији после 4.500 мртвих и најмање 700 милијарди долара трошка напуштају Ирак.

У Либији је убијен диктатор. То је, за сада, једини епилог ратовања који је однео хиљаде либијских живота (Запад није поновио грешку увлачења копнених снага) и уништио земљу која ће сама платити све трошкове НАТО операција. Све остало је пустињска фатаморгана.

Национални прелазни савет (НТЦ) може Алијанси да захвали што је дошао на власт, али сада ће углавном морати сам да покуша да стабилизује Либију. Што је задатак који ће бити тежи него обарање, хватање и убијање мрског им диктатора.

На који то Вестминстер може да личи будући либијски парламент изабран на првим слободним изборима? Неко на Западу мора да се опоро шали.

Каква ће то ефикасна власт израсти из НТЦ-а склепаног само на мржњи према Гадафију? Савета у коме су, или око кога су, ривалски племенски вођи који сами прописују награду која им припада за обарање режима, приучени команданти разних и даље наоружаних милиција, пребези из бившег режима, аутентични политички дисиденти који су се вратили из егзила, локални бизнисмени научених на корупцију али нараслих апетита, исламисти од којих су неки служили и у Ал Каиди…

И све то у земљи која је деценијама живела по маоистичкој пуковниковој „Зеленој књизи“, без икаквих институција, са икебаном судства и стварношћу тајне полиције, с мегаплановима, подношљивим системом образовања и здравства, али полупразним радњама и водоинсталатерима који два дана не могу да поправе славину у хотелу.

Ова либијска власт ће, ако претендује на озбиљан легитимитет, прво морати да утврди околности смрти свог деценијама обожаваног вође чије се мртво тело повлачило по замрзивачу шопинг центра у Мисрати.

Славље поводом Гадафијеве смрти јењава. Али човека који је Либију деценијама обједињавао својом диктаторском влашћу а потом је уједињавао у отпору његовом режиму више нема. Амалгам је покопан.

Оно што неко покушава да назове револуцијом, требало је да припада свим Либијцима, али Запад им је, зарад сопствених себичних интереса, нафте, ускратио задовољство које осећају људи у Тунису и Египту: сами су се изборили против деспота. Што је озбиљна претпоставка да ће сами градити сопствену будућност.

За Либију то не важи.