Izgrađen je 13. avgusta 1961. preko noći, srušen je 9. novembra 1989. po danu. Razdvajao je Berlin, ujedinio je Evropu. Bio je napravljen od betona i žice, ali je mnogo više bio amblem i metafora.

Tokom vladavine sedmorice američkih predsednika i petorice sovjetskih lidera – od Džona Kenedija i Nikite Hruščova do Džordža Buša i Mihaila Gorbačova – Berlinski zid bio je simbol svega što je odvajalo Istok od Zapada.

Delovao je neprobojno i trajno. Onda je pao. Gotovo biblijski, poput zidina Jerihona. Bio je to nesumnjivo najvažniji događaj u istoriji Evrope od kolapsa fašizma.

Pošto je spektakularno razbio Berlinski zid, cunami koji je potopio Hladni rat, realni socijalizam i njegovu komandnu ekonomiju, dramatično je promenio topografiju sveta preseljavajući moć sa Zapada na Istok, iz Evrope za Ameriku i Aziju, nagoveštavajući kraj četiri veka evropocentrizma.

Pad zida bio je šokantan, mada ne i dramatično iznenađujući. Čitav Zapad, posebno Zapadni Berlin – trojanski konj kapitalizma na tlu socijalističke Demokratske Republike Nemačke – dugo je čekao na takvu priliku.

DDR se neposredno pre rušenja zida pripremala za proslavu 40 godina postojanja, ali slavlje je ugrožavala atmosfera rastućih tenzija. Hiljade nezadovoljnih Istočnih Nemaca koristilo je rupe u gvozdenoj zavesi da bi pobegli preko Mađarske i Čehoslovačke. Oni koji su odabrali da ostanu pokušali su protestima da izbore reforme i liberalizaciju sistema.

Dok su vlasti u Istočnom Berlinu očekivale da će im Sovjeti pomoći da slome rastući otpor, Istočni Nemci su se nadali da će Mihail Gorbačov, tvorac perestrojke i glasnosti, podstaći sprovođenje reformi.

Ispostavilo se da je Gorbi pokvario parti Erihu Honekeru. „Život kažnjava one koji dođu prekasno”, poručio je Gorbačov na proslavi u Istočnom Berlinu. Postalo je jasno da kameradima nema pomoći iz Moskve.

Ne želeći da ponovi Budimpeštu 1956. i Prag 1968, ili da kopira pekinški Tjenanmen 1989, Kremlj je odustao od prakse da svet socijalizma na okupu drži silom. Honeker je bio primoran da se povuče samo 11 dana posle slavlja.

Tako su obavljene pripremne radnje koje su omogućile da se poslednji sovjetski lider odazove pozivu koji mu je ranije, sa Brandenburške kapije, uputio Ronald Regan: „Srušite taj zid, gospodine Gorbačov”.

Zid je srušen. Istočna Nemačka je nešto manje od godinu dana trajala na pozajmljenom vremenu. Njen birokratski socijalizam umro je kao što je i živeo – u birokratskom haosu. Onda se DDR ujedinila sa Zapadnom Nemačkom, uz slabo prikrivani strah Rusa, Britanaca i Francuza.

Otvoreno je novo poglavlje istorije. Sovjetski Savez i njegova imperija Varšavskog pakta tiho su se ugasili. Pogreb je označio kraj „hladnog” rata i čitavog poretka međunarodnih odnosa posle Drugog svetskog rata.

Države istočne Evrope i one na bivšoj sovjetskoj periferiji dobile su punu nezavisnost. U Južnoj Africi se raspao režim aparthejda. Prekinuti su mnogi ratovi po Aziji i Africi. Na Bliskom istoku je mir bio bliži nego danas.

Kao i uvek u dramatičnim situacijama, promene su mnoge države dovele pred izbor: muzej ili budućnost. Ko ih nije prepoznao završio je u prašnjavim arhivama istorije. Poput Jugoslavije.

Dok se na Vidovdan 1989. većina istočnih Evropljana usuđivala da sanja o nekomunističkoj budućnosti, milion Srba pripremalo se da sa Slobodanom Miloševićem skoči u šest vekova prošlosti.

Nasilna dezintegracija Jugoslavije bila je ponajviše proizvod neprepoznavanja razornog huka rušenja zida. Na to su se potom navalile novonarasle ambicije prekomponovane Evrope.

Mudriji su brzo odabrali nov put. Češka i Slovačka razišle su se mirno. Ujedinjena Evropa postaće ubrzo nov terminal perspektiva i budućnosti istočne Evrope.

SAD su promene slavodobitno iskoristile da se nametnu kao jedina globalna sila sveta. Dokazujući da i promene izazvane padom Berlinskog zida nisu večne, Emporium Americanum nije sastavila dve decenije: srušena je u pesku Mesopotamije, potom dodatno skrhana finansijskom i ekonomskom krizom.

Zaslepljenost silom, arogancija i neprepoznavanje realnosti, što je Džordž V. Buš doveo do ekstrema, urušile su Ameriku na način na koji je Leonid Brežnjev intervencijom u Avganistanu udario poslednji ekser u kovčeg SSSR-a.

Ako je Kremlj imao šansu da izvuče pouke iz Praškog proleća 1968. – ozbiljnog nagoveštaja onoga što će se dogoditi 1989, onda je Bela kuća priliku da reorganizuje svet imala posle terorističkog napada na Ameriku septembra 2001.

Prilike su propuštene. Antiamerikanizam je u poslednje dve decenije buknuo. SAD su pogubile mnoge kredite, posebno moralne. Titulu lidera slobodnog sveta Amerika bi tek mogla da povrati.

Rusija je iz godina posle 1989. izašla kao veliki gubitnik. Mada je putinovski zaokret, naslonjen na povoljne energetske okolnosti, Moskvu vratio u svetsku orbitu, i Rusija je danas suočena sa ozbiljnim socijalnim i ekonomskim izazovima dok se imperijalne ambicije ponovo useljavaju u politiku Kremlja.

Pokazalo se da je pad Berlinskog zida bio lekcija koju najteže uče najmoćniji.

Evropa je najviše profitirala. Pošto je uklonjena zapreka duga 43 kilometra, nekada ekskluzivni klub zapadnih Evropljana doživeo je „big beng” i proširio se na istok. Uspešno je uvedena zajednička moneta. Ali, kada je postala moćna, i Evropska unija počela je da iskazuje simptome slabosti.

Pokazuje se da je Evropa nedovoljno iskoristila šansu otvorenu pre dve decenije. Umesto slavljeničkog vatrometa, EU je danas suočena sa unutrašnjom i spoljnom stagnacijom.

Istočne članice pogođene su krizom koja je stigla sa evropskog zapada. Teško se pronalaze mehanizmi efikasnog odlučivanja. Unutrašnji zamor blokira proširenje dok je unija suočena sa pretnjom daizgubi uticaj naspram brzo rastućih novih sila 21. veka.

Možda paradoksalno, ali rušenje Berlinskog zida najviše je pomoglo zemljama koje su od njega bile udaljene hiljadama kilometara. Kraj Hladnog rata razmahnuo je globalizaciju koju su najbolje iskoristili Kina i Indija.

Pad zida doneo je i slobodu izražavanja koja se ubrzo proširila Evropom. Tehnološki pronalasci i demokratizacija moći Interneta omogućili su ljudima da svoja razmišljanja dele sa globalnim auditorijumom na dotle neviđen način. Glas su dobili oni koji se drukčije ne bi čuli.

Da, rušenje berlinskog zida obezbedilo je nastanak jednog bezbednijeg, prosperitetnijeg i slobodnijeg sveta, ali u međuvremenu su se isprečili novi izazovi ništa manje opasni od nuklearnih projektila koji su nekad branili dva sučeljena ideološka bloka.

Klimatske promene, koje pratimo gotovo dnevno, zahtevaju globalnu akciju i rušenje nekog novog zida. Nevidljivog, ali opasnijeg od Berlinskog.