Ispostavlja se da je neuspešan pokušaj Umara Faruka Abdul Mutalaba da iznad Detroita eksplozivom sakrivenim u donjem rublju obori avion sa 289 ljudi ipak bio uspešan.

Terorista je uspeo da zavara sve najrigoroznije kontrole bezbednosti, ponovo je u Ameriku uselio strah i tako obezbedio maksimalan publicitet AlKaidi, organizaciji koju su neki već počeli da smatraju otpisanom, ili barem beznačajnom.

„Uz blagoslov Alaha, herojski brat, mučeništvo tražeći Umar Faruk, uspeo je da izvede specijalnu operaciju u američkom avionu od holandskog grada Amsterdama do američkog grada Detroita, i to se dogodilo tokom božićnih praznika“, odaslala je poruku sekcija za propagandu AlKaide Arabijskog poluostrva, ogranaka organizacije Jemena i Saudijske Arabije objedinjenih januara 2009.

Fokusna tačka straha više nije Avganistan, gde Amerikanci drže 68.000 vojnika, ni Irak gde ih je 120.000. Niti je Pakistan. To je Jemen.

„AlKaida Arabijskog poluostrva postala je snažnija od svih drugih ogranaka AlKaide“, tvrdi Ričard Baret, koordinator posmatračkog tima UN za AlKaidu i talibane.

AlKaida se gotovo neprimetno prebacila na rog Afrike. Ka Jemenu koji ima stratešku ulogu u planovima džihadista pre svega zbog istorijskih veza sa Saudijskom Arabijom, istočnom Afrikom i islamskim zemljama južne Azije – lokacijama koje privlače pažnju militantnih islamista. Iz Jemena i Somalije drži se kontrola nad Bab elMandebom, tesnacem na Crvenom moru kroz koji dnevno prolazi tri miliona barela nafte namenjene Zapadu.

Zemlja koju su stari Rimljani zbog trgovine začinima zvali ArabiaFelix, Srećna Arabija, danas je najpoznatija po njenom sinu Osami bin Ladenu. AlKaida je svoje prve akcije izvela upravo u Jemenu decembra 1992. napadajući hotele u luci Aden u kojima su boravili američki vojnici na putu za Somaliju. Najveći broj izvođača terorističkog napada na Ameriku 11. septembra 2000. došao iz ove države na jugu Arabijskog poluostrva.

Kada je CIA Bin Ladenu dodelila ulogu vođe mudžahedina koji su se borili protiv sovjetske okupacije Avganistana, teško da su obaveštajni bosovi u Lengliju pretpostavljali da će učenik nadmašiti učitelje.

Rekao bih da AlKaida veoma uspešno koristi mobilnu strategiju. Kada su Amerikanci 2001. oborili talibanski režim, prebacili su se za Irak. Potom su se posle američke kampanje 2006. iz Iraka vratili na avganistansko-pakistansku granicu dokazujući da su zadržali snažnu bazu.

Isto važi i za Jemen, AlKaidinu sadašnju, moguće i najizazovniju bazu, gde je bombaš Nortvestovog leta 253 Umar Faruk Abdul Mutalab obučavan i gde mu je dat eksploziv koji je prošao sve kontrole.

Oslanjajući se na antiameričko raspoloženje, AlKaida je odavno prisutna u ovoj 23-milionskoj zemlji. Odatle je organizovala akcije koje su kulminirale samoubilačkim napadom na američki razarač u Adenu kada je poginulo 17 mornara.

AlKaida se vešto ubacila u jemenski konflikt koji potiče još iz vremena hladnog rata vođenog na jugu Arabije od 1960-ih. Jemenski oficiri su tada, uz podršku prosovjetskog Egipta, označili kraj 1.000 godina dugom šiitskom imamatu i proglasili republiku, jedinu na Arabijskom poluostrvu i jednu od osam u arapskom svetu.

Kada su republikanci 1962. preuzeli kontrolu nad glavnim gradom, Sanom, imam je pobegao u planine na severu gde je organizovao pobunu na istom terenu gde se i danas vode borbe. Uprkos vojnoj superiornosti, centralna vlast nikada nije uspela da pobedi šiitske pobunjenike.

Niti je Jemen uspevao da bude ujedinjen. Tek kada su se Britanci 1967. povukli sa juga, napuštajući strateški važnu luku Aden na Crvenom moru, otvoren je put spajanju prozapadnog severa i prosovjetskog juga, maja 1990. Jug je dotle razvijao socijalizam, sever se držao islamske konzervativnosti kojoj su militanti prirodni saveznici.

Dodatna zla kob zemlje je što je gotovo ravnomerno podeljena između Salafi sunita – 53 odsto, i Zaidi šiita – 47 procenata. Prvi su koncentrisani na jugu, drugi, šiitska sekta koja je ime dobila po svom petom i poslednjem imamu, Zaidu ibn Aliju, na severu.

Iako je geopolitički kontekst 21. veka nesumnjivo neke stvari promenio, regionalne tenzije nastavile su da podstiču jemenski konflikt. Pre svega po verskoj liniji.

Šiitski pobunjenici optužuju vlast zbog savezništva sa Zapadom u borbi protiv terorizma i pozivaju na slobodu veroispovesti u skladu sa svojim tradicijama. Režim uzvraća da pobunjenici žele da formiraju šiitski imamat. Predsednik Ali Abdulah Saleh kaže da je pobuna deo „rata” protiv revolucije koja je 1962. zbacila „reakcionarnu, nazadnu, klerikalnu, rasističku i tiransku vladavinu Zaida”.

Ispostavlja se ipak da je teroristički napad na Njujork i Vašington ubacio Jemen u žižu rata protiv terorizma. Predsednik Saleh podlegao je američkim pritiscima i obrušio se na AlKaidu. Desetine su pohapšene, a američkim bespilotnim letilicama je omogućeno da napadaju na skrovišta organizacije – što je Saleha koštalo gubitka popularnosti.

Posle američke intervencije u Iraku 2003, AlKaida je težište operacija prebacila za Mesopotamiju, pa su godinu dana kasnije i Saleh i Vašington zaključili da je problem sa AlKaidom završen.

Ovaj ničim zasnovani optimizam, kombinovan sa problemima unutrašnje bezbednosti Jemena, vratio se kao zla kob. Ojačao je secesionistički pokret na jugu. Šiitska Huti plemena na severu su 2004. krenula u ofanzivu koja je iste godine kulminirala vojnom intervencijom Saudijske Arabije.

Saudijska Arabija, pretendent na liderstvo sunitskog sveta, veoma je nervozna zbog najnovije runde šiitske pobune na njenim južnim granicama. Rijad otvoreno optužuje Iran, uprkos tome što su jemenski Zaidi doktrinarno udaljeni od iranskih šiita koji veruju u 12 imama.

Haotična situacija je mnoga područja Jemena prepustila kontroli lokalnih plemenskih vođa, često veoma naklonjenih Bin Ladenu. Kako bi, inače, moglo da se objasni spektakularno bekstvo 28 AlKaidina čoveka iz zatvora u Sani propraćeno odmah serijom napada na postrojenja za vađenje nafte i gasa.

Što su Amerikanci više pritiskali AlKaidu po Avganistanu i Pakistanu, Jemen je postajao sve atraktivniji kao skrovište. Uprkos hapšenjima po Jemenu i Jemencima u Gvantanamo Beju, stotine mladih iz Somalije, Indonezije ili Malezije dolazilo je na univerzitet Iman da bi slušalo propovedi Bin Ladenovog prijatelja, šeika Abdulmadžida alZindanija.

Amerikanci su uznemireni. Prošlog maja u Sani je boravio zamenik direktora CIA. Potom šef Centralne komande odgovoran za Bliski istok. Za njim je stigao i Obamin savetnik za pitanja terorizma. Potom je usledio odgovor „snažnog partnerstva“.

Neki izveštaji kažu da su po naređenju Baraka Obame 17. decembra na logore za koje se pretpostavlja da pripadaju AlKaidi ispaljene krstareće rakete. Drugi tvrde da su napad obavili jemenski „migovi29”. Sve se završilo po učestalom avganistanskom scenariju: ubijeno je 60 civila, među njima 23dece. Sličan napad ponovljen je 24. decembra.

Potisnut od Zapada u stranu, Jemen je stvorio drugu generaciju AlKaide. I šta sad? Prepustiti Jemen njegovoj sudbini znači stvoriti novu Somaliju. Intenzivirati vojne operacije –Jemence će dodatno okrenuti protiv SAD. Kao u Avganistanu i Pakistanu. Oba scenarija nagoveštavaju pobedu Osame bin Ladena.

Kada je Džordž V. Buš 2001. obećao da će spržiti AlKaidu, ako ništa drugo znao je njenu adresu – pećine Tora Bora u Avganistanu. Nije uspeo. Devet godina docnije, Obama je suočen sa mnogo težim zadatkom: da uspe da uđe u trag nomadima terorizma.