Ima li nekog u srpskoj vladi ko zaista misli da su Srbi toliko zaboravni. Posebno na teme koje se najdirektnije tiču svakodnevnog života.

Svako s koeficijentom inteligencije većim od broja sopstvene cipele pamti da su nam uticajni ovdašnji političari govorili da će nas globalna kriza mimoići i da ćemo od nje čak imati koristi. Potom su rekli da kriza stiže ali da će svakako biti mnogo manjeg intenziteta nego drugde, te da će predstavljati kreativni izazov.

Kada se krajem 2008. kriza ozbiljno obrušila na nepripremljenu Srbiju, samoproklamovani vizionari su ponovo promašili obećavajući da će 2009. biti bolje. Za 2010. više ne znaju šta da smisle.

Hoće li neko jasno da mi kaže da li ovde ima krize ili nema? Ako je ima, koliko bi mogla da traje? Kome da verujem kada se premijer za kratko vreme ne slaže sa sopstvenim mišljenjem?

Posle novogodišnje poslanice u kojoj je prvi Deda Mraz srpske vlade pričao da će 2010. biti bolja, Mirko Cvetković je preko noći postao realista. Tek što je obznanio da izlazimo iz krize, sada upozorava da će i ova godina biti teška i da smo „tek na početku”.

Tako ukrug. Ima krize, nema krize. Te biće bolje, te neće biti bolje. Brzo ćemo se oporaviti, čekaćemo na oporavak. Padaju cene, rastu cene. Dinar stabilan, dinar nestabilan. Pojeftinjuje gas, poskupljuje gas.

Slutim da je premijer morao da smanji dozu optimizma tek kada je MMF objavio izveštaj u kome se kaže da će ekonomski oporavak Srbije biti „težak i spor” i da privredni rast ne treba očekivati pre 2012.

Mnogo toga se prećutkuje i potiskuje. Radije se javnosti saopšti da su ukupne devizne rezerve krajem 2009. iznosile 17,3 milijarde dolara nego podatak da je državni dug dostigao 33,26 milijardi dolara.

Vole da nam sa svih strana gotovo fatalistički poručuju da Srbija mora da bude lider regiona, ali iz istraživanja američke fondacije „Heritedž” i „Volstrit džornala” saznajem nešto drugo.

Nije Srbija, već je Albanija na Balkanu najbolje rangirana po ekonomskim slobodama – 53. mesto među 183 države sveta. Albanija je u kategoriji „umereno slobodnih” ekonomija ispred Bugarske, Makedonije, Rumunije i Crne Gore. Srbija je sa BiH i Hrvatskom u grupi 55 „uglavnom neslobodnih” privreda sveta.

Ako već ne smeju otvoreno da kažu kako stvari zaista stoje, nekima je bolje da ćute. Čudi me da ne shvataju da svojom cikcak retorikom samo iritiraju narod kome ne trebaju ekonometrijske analize ili nepovoljna istraživanja da bi shvatio o čemu je reč.

Čim se uhvati za džep, prosečan Srbin donosi nepogrešivo verodostojan zaključak o stanju srpske privrede. Zato, kada političari, eksperti ili statističari pokušaju da ga ubede da samo što nismo izašli iz krize, iznervirani Srbin krene u štrajk.

Suočen s metalnohladnim predviđanjima najvećeg srpskog kreditora, MMF-a, premijer se donekle resetovao, ali i on i Mlađan Dinkić nastavljaju da raspiruju ničim izazvani optimizam.

Šef eksperata – onaj koji je govorio da nas kriza neće dotaći, onaj koji je obećavao da će akcije javnih preduzeća podeljene građanima vredeti 1.000 evra – već najavljuje da bi krajem 2010. moglo da dođe do odmrzavanja plata budžetskih korisnika i penzija.

Odmrzavanje bi bilo nedvosmislen signal popuštanja krize, ali brine me što kada govori o oporavku Cvetković koristi samo reč „težak” dok je formulacija MMF-a „težak i spor”.

Iako premijer insistira da to nije „obećanje”, već samo mogućnost ukoliko privredni rast ove godine prebaci 1,5 odsto bruto proizvoda, siguran sam da se MMF-ovci smrznu na bilo kakvo pominjanje odmrzavanja.

Predstavnik Fonda u Beogradu bez uvijanja kaže da je Srbija već s 12 milijardi dinara probila dogovorene fondove za plate zaposlenih u administraciji i dodaje da se plaši da neće biti ispunjen ni drugi deo sporazuma – onaj o otpuštanju više od 8.000 državnih službenika.

Šta ćemo sa uglađenim međunarodnim bankarima koji su nas upozorili da je 28.000 zaposlenih u administraciji države previše, da mnoge zemlje veće od Srbije nemaju 25 ministarstava ili 102 agencije?

Nepoverljiv je MMF. Ne veruje na časnu reč. Dolaze da provere. Traže štednju. Njihov odgovor na naše odmrzavanje mogao bi da bude zamrzavanje druge i treće tranše ugovorenog kredita od tri milijarde dolara.

Kako premijer bez tih para računa na nove strane investicije, ulaganja u proizvodnju i infrastrukturu, otvaranje novih radnih mesta, na poboljšanje materijalnog stanja zaposlenih?

Beograd demantuje da je prekršio dogovor. Funkcioneri odmahuju rukom i poriču opasnost da se potkopava kredibilitet vladine strategije prilagođavanja. Premijerov savetnik kaže da MMF „ne bi trebalo da ima zamerke”. Ne bi trebalo! Šta ako gospoda koja nisu poznata po milosti misle drukčije?

Površno gledano, preti konflikt. Ne, ne. Kladio bih se da problema nema. U pregovorima će MMF-u dati do znanja da su najave odmrzavanja plata i penzija samo „za unutrašnju upotrebu”.

Srpski partneri zakleće se da oni to ne misle ozbiljno. Da im ne pada na pamet da ukrštaju koplja sa obožavanim spasiocem nacionalne privrede. Samo će ih ljubazno zamoliti da to ne šire u javnost jer je koaliciona stabilnost lutajućeg premijera i njegovog ministra ekonomije važna koliko i ostanak na vlasti.

Tako bi se istovremeno udovoljilo i zahtevima MMF-a i potrebi da se birači umire dok Toma Nikolić u najboljoj tradiciji sakupljačke privrede zbira potpise za prevremene izbore. Optimizam kao slogan nove lovne sezone na sve nezadovoljnije birače.

Dobro je što Cvetković&vlada shvataju ozbiljnost problema sa sve izmorenijom srpskom javnošću. Nije dobro što računaju da će se ničim zasnovanim obećanjima o izlasku iz krize izboriti sa serijom štrajkova i previđanjima o rastućem socijalnom buntu.

Oslonjena na optimizam bez pokrića i vođena strasnom željom da ostane na vlasti, vladajuća koalicija zapada u sve dublji raskorak sa stanovnicima koji i te kako dobro znaju šta je realnost. Dok država ne uspeva da pokrene proizvodnju a hoće da troši sve više, njeni građani postaju vrhunske svetske štediše.

Ništa od izlaska iz krize neće biti ukoliko ovi na vlasti nastave da čuvajući sebe zavaravaju druge. Ništa neće biti od istinskih reformi koje nas čekaju.

Instinkt i elementarno poznavanje discipline koja se zove demagogija nalažu mi da više verujem ekonomistima. Oni, recimo, objašnjavaju da hvalisava upotreba podatka da su zarade u decembru skočile za 16,6 odsto nije ono što bi političari hteli da mislimo, već rezultat isplaćenih bonusa, nagrada, viškova ili akontacija za januar – a ne povećane produktivnosti u privredi.

Oni me bez uvijanja upozoravaju da preti nov pad kupovne moći. Ako ništa drugo, kažu mi ono što i sam znam. Što zna i cela Srbija. Što u vladi ne žele jasno da kažu.

Ne zameram im. Kada im je trebalo toliko vremena da ustanove da li krize ima ili nema, razumljivo je da im još više vremena treba da smisle puteve oporavka.