Има ли неког у српској влади ко заиста мисли да су Срби толико заборавни. Посебно на теме које се најдиректније тичу свакодневног живота.

Свако с коефицијентом интелигенције већим од броја сопствене ципеле памти да су нам утицајни овдашњи политичари говорили да ће нас глобална криза мимоићи и да ћемо од ње чак имати користи. Потом су рекли да криза стиже али да ће свакако бити много мањег интензитета него другде, те да ће представљати креативни изазов.

Када се крајем 2008. криза озбиљно обрушила на неприпремљену Србију, самопрокламовани визионари су поново промашили обећавајући да ће 2009. бити боље. За 2010. више не знају шта да смисле.

Хоће ли неко јасно да ми каже да ли овде има кризе или нема? Ако је има, колико би могла да траје? Коме да верујем када се премијер за кратко време не слаже са сопственим мишљењем?

После новогодишње посланице у којој је први Деда Mраз српске владе причао да ће 2010. бити боља, Мирко Цветковић је преко ноћи постао реалиста. Тек што је обзнанио да излазимо из кризе, сада упозорава да ће и ова година бити тешка и да смо „тек на почетку”.

Тако укруг. Има кризе, нема кризе. Те биће боље, те неће бити боље. Брзо ћемо се опоравити, чекаћемо на опоравак. Падају цене, расту цене. Динар стабилан, динар нестабилан. Појефтињује гас, поскупљује гас.

Слутим да је премијер морао да смањи дозу оптимизма тек када је ММФ објавио извештај у коме се каже да ће економски опоравак Србије бити „тежак и спор” и да привредни раст не треба очекивати пре 2012.

Много тога се прећуткује и потискује. Радије се јавности саопшти да су укупне девизне резерве крајем 2009. износиле 17,3 милијарде долара него податак да је државни дуг достигао 33,26 милијарди долара.

Воле да нам са свих страна готово фаталистички поручују да Србија мора да буде лидер региона, али из истраживања америчке фондације „Херитеџ” и „Волстрит џорнала” сазнајем нешто друго.

Није Србија, већ је Албанија на Балкану најбоље рангирана по економским слободама – 53. место међу 183 државе света. Албанијa је у категорији „умерено слободних” економија испред Бугарске, Македоније, Румуније и Црне Горе. Србија је са БиХ и Хрватском у групи 55 „углавном неслободних” привреда света.

Ако већ не смеју отворено да кажу како ствари заиста стоје, некима је боље да ћуте. Чуди ме да не схватају да својом цикцак реториком само иритирају народ коме не требају економетријске анализе или неповољна истраживања да би схватио о чему је реч.

Чим се ухвати за џеп, просечан Србин доноси непогрешиво веродостојан закључак о стању српске привреде. Зато, када политичари, експерти или статистичари покушају да га убеде да само што нисмо изашли из кризе, изнервирани Србин крене у штрајк.

Суочен с металнохладним предвиђањима највећег српског кредитора, ММФ-а, премијер се донекле ресетовао, али и он и Млађан Динкић настављају да распирују ничим изазвани оптимизам.

Шеф експерата – онај који је говорио да нас криза неће дотаћи, онај који је обећавао да ће акције јавних предузећа подељене грађанима вредети 1.000 евра – већ најављује да би крајем 2010. могло да дође до одмрзавања плата буџетских корисника и пензија.

Одмрзавање би било недвосмислен сигнал попуштања кризе, али брине ме што када говори о опоравку Цветковић користи само реч „тежак” док је формулација ММФ-а „тежак и спор”.

Иако премијер инсистира да то није „обећање”, већ само могућност уколико привредни раст ове године пребаци 1,5 одсто бруто производа, сигуран сам да се ММФ-овци смрзну на било какво помињање одмрзавања.

Представник Фонда у Београду без увијања каже да је Србија већ с 12 милијарди динара пробила договорене фондове за плате запослених у администрацији и додаје да се плаши да неће бити испуњен ни други део споразума – онај о отпуштању више од 8.000 државних службеника.

Шта ћемо са углађеним међународним банкарима који су нас упозорили да је 28.000 запослених у администрацији државе превише, да многе земље веће од Србије немају 25 министарстава или 102 агенције?

Неповерљив је ММФ. Не верује на часну реч. Долазе да провере. Траже штедњу. Њихов одговор на наше одмрзавање могао би да буде замрзавање друге и треће транше уговореног кредита од три милијарде долара.

Како премијер без тих пара рачуна на нове стране инвестиције, улагања у производњу и инфраструктуру, отварање нових радних места, на побољшање материјалног стања запослених?

Београд демантује да је прекршио договор. Функционери одмахују руком и поричу опасност да се поткопава кредибилитет владине стратегије прилагођавања. Премијеров саветник каже да ММФ „не би требало да има замерке”. Не би требало! Шта ако господа која нису познатa по милости мисле друкчије?

Површно гледано, прети конфликт. Не, не. Кладио бих се да проблема нема. У преговорима ће ММФ-у дати до знања да су најаве одмрзавања плата и пензија само „за унутрашњу употребу”.

Српски партнери заклеће се да они то не мисле озбиљно. Да им не пада на памет да укрштају копља са обожаваним спасиоцем националне привреде. Само ће их љубазно замолити да то не шире у јавност јер је коалициона стабилност лутајућег премијера и његовог министра економије важна колико и останак на власти.

Тако би се истовремено удовољило и захтевима ММФ-а и потреби да се бирачи умире док Тома Николић у најбољој традицији сакупљачке привреде збира потписе за превремене изборе. Оптимизам као слоган нове ловне сезоне на све незадовољније бираче.

Добро је што Цветковић&влада схватају озбиљност проблема са све изморенијом српском јавношћу. Није добро што рачунају да ће се ничим заснованим обећањима о изласку из кризе изборити са серијом штрајкова и превиђањима о растућем социјалном бунту.

Ослоњена на оптимизам без покрића и вођена страсном жељом да остане на власти, владајућа коалиција запада у све дубљи раскорак са становницима који и те како добро знају шта је реалност. Док држава не успева да покрене производњу а хоће да троши све више, њени грађани постају врхунске светске штедише.

Ништа од изласка из кризе неће бити уколико ови на власти наставе да чувајући себе заваравају друге. Ништа неће бити од истинских реформи које нас чекају.

Инстинкт и елементарно познавање дисциплине која се зове демагогија налажу ми да више верујем економистима. Они, рецимо, објашњавају да хвалисава употреба податка да су зараде у децембру скочиле за 16,6 одсто није оно што би политичари хтели да мислимо, већ резултат исплаћених бонуса, награда, вишкова или аконтација за јануар – а не повећане продуктивности у привреди.

Они ме без увијања упозоравају да прети нов пад куповне моћи. Ако ништа друго, кажу ми оно што и сам знам. Што зна и цела Србија. Што у влади не желе јасно да кажу.

Не замерам им. Када им је требало толико времена да установе да ли кризе има или нема, разумљиво је да им још више времена треба да смисле путеве опоравка.