Врх ове земље се прошле недеље, повремено одолевајући изазову 50 центиметара новог скијашког копаоничког снега, бавио питањем да ли је Србија у рецесији или не.

И док су они на Копу тврдили да није, а непозвани на српски Давос говорили да јесте, далеко од пахуљицама покривених потпредседника владе земља је била суочена са озбиљним изазовима судства и правде.

Кога бранимо? Државу или Миладина Ковачевића? Државу или Уроша Мишића? Шта тек рећи о случају Милорада Брацановићa? Скраћивање казне, па смењивање управника затвора, па налог Надзорном одбору Врховног суда да испита да ли је било противречности. Све то никако не улива поверење.

Раскомадана у поређењу с пређашњим амбицијама великог српства, држава се поново, на неки изнемогли начин, труди да сопствени национални идентитет, понос и достојанство докаже на случајевима на којима нико паметан то и не би покушавао.

Прво Миладин. Ако је у праву Вук Драшковић када каже да је Србија исплатила 100.000 долара кауције и гарантовала да ће се дотични студент–кошаркаш вратити на суочавање с правдом Њујорка где је у кафанској тучи једног Јенкија послао у вишемесечну кому – што нико званично није демантовао – онда је Србија у проблему.

Хтела би да се покаже као заштитница својих често незаштићених грађана, али при том ризикује кршење међународних или билатералних споразума и датих обећања. Једно с другим не иде.

Уследио је покушај индулгенције. Оних милион долара да би се афера стишала. Шта је ту тачно а шта није, сазнаћемо за неких десетак дана када се скине ознака тајности са овог случаја.

Можда и сазнамо нешто ново, али тешко да ће ишта моћи да оправда насртај државе на „Борбу”, новине које су нас прве обавестиле о финансијском аранжману на терет пореских обвезника.

Извесно је да је за Миладина плаћена кауција. Држава је, дакле, за свог поданика учинила оно што је могла, мада и даље сумњам да би то учинила за све.

Да се духови не би и даље узбуркавали, предлажем да се јаве приватни спонзори из редова оних који Миладина сматрају неким новим Марком Краљевићем и да прикупе тај милион. Они ће се добро осећати као ктитори његове слободе, ми други бићемо задовољни што држава неће ненаменски трошити заједничке паре због брљотина њених службеника.

Авај. Не иде тако. Држава Србија свој суверенитет и интегритет у случају Миладина брани на начин као да брани губитак Косова. Не да га. Мало морген, рекао би упокојени председник.

Увођење „мало морген” психологије у овдашњи живот присутно је и у случају Уроша који је за покушај убиства жандара Небојше Трајковића на Звездином стадиону добио 10 година затвора.

„Мало морген” је у овом случају порука–претња коју навијачи шаљу судству. Шта се друго крије иза лицемерног слогана „Правда за Уроша” него покушај омаловажавања државе када је коначно одлучила да реагује, да подвуче црту и стане на крај дивљању на стадионима.

Држава као да се уплашила од стотина графита „Правда за Уроша” којима су обележени Београд и унутрашњост. Испада да су вође „делија” јаче од система.

Прорадио је клан, а ова држава је већ много пута болно показала своју немоћ пред клановима. Било да је реч о коалиционим, опозиционим, банкарским, бизнис, еснафским, фудбалским или криминалним.

За име бога, о чему је реч? По својој менталној конституцији радије сам склон да станем на страну државе, посебно њене репресивне силе зване војска, полиција или жандармерија, али нисам анархиста. Хоћу уређену државу.

Ево, признајем отворено, нисам патриота ако је патриотизам одбрана од гломазног намргођеног момка који је пристао да га као мечку Божану шетају по Народној скупштини.

Нисам патриота кад помислим да би требало да браним бахатог јуношу који је витлао бакљом. Да ли су они који подржавају Уроша прочитали шта изјављује жандар због кога је дотични „делија” добио 10 година затвора? Да ли знају да проклиње дан у коме је на „Маракани” био на дужности?

Нормалан свет се обрадовао када је држава показала британску одлучност у обрачуну с хулиганима, јер дубоко верујем да се проблем решава само на тај начин. Није прошло много, кад ево слабашне државе која се уплашила сопствене одлучности.

И сад шта? Рањива каква јесте, уплашена да ће је неко поново критиковати због овог или оног, ваљда и због „недемократичности”, држава се повлачи. Миладину плаћа бекство, Урошу обара пресуду.

Испада да држава ретерира и у случају Миладина и у случају Уроша. Код првог под притисцима споља, код другог под притисцима изнутра.

Ова држава и њена власт неће успоставити ауторитет, понајмање достојанство, уколико повлађују диригованим медијским кампањама „национал-патриотских” таблоида или директивама на даљински које добијају споља.

Држава може да штити осумњичене за ратне злочине док се не докаже супротно, али нема потребе да свој ауторитет залаже – ризикујући погоршавање односа с другим државама – за оне чији су криминални деликти неспорни.

Зашто бих веровао држави да ће се обрушити на корупцију када, из мени непознатих разлога, тако тврдоглаво штити неког ко се песницом обрушио на колегу са универзитета, или неког ко је бакљом дивљачки насртао на цивила за кога и није зна да је дежурни жандар?

Да, браним Американца који је, кажу, штипнуо Миладинову пријатељицу. Због тога се не иде у кому. Да, браним српског жандара који је покушао да спречи да се Звездин стадион претвори у буктињу разгорелих примитивних страсти. Због тога нико нема права да му замера.

Наш проблем је што су Миладин и Урош, сваки на свој начин, део много ширих прича. Оних које се мање тичу две сасвим приземне биографије, а више узвишених портрета српске државе.

Могу да браним оштру казну Урошу, али знам да су многи озбиљни криминалци пролазили с мањим казнама од њега. Што значи да исти закони не важе за све.

Ипак, ако је, а јесте, у случају Уроша држава тренирала педагошку строгоћу, онда је треба подржати колико год да је грешна. Боље икад него никад. Правда за државу!

Примерне васпитне казне нам требају. Под условом да се поштује доследност. Пажљиво ћу пратити коме ће се по новом закону одузимати имовина стечена криминалом. Ако и ту буде „примера за углед”, строгоћа исказана у случају Уроша неће штрчати.

Ускоро се бирају нове судије. Држава је на испиту.