Кажу да добар возач стално гледа и напред и позади. Тако би морали и Арапи.

Поглед уназад нуди објашњење како је и зашто исламска цивилизација од 750. године просперирала, доприносећи огромно светској науци, филозофији, медицини, астрономији, оптици, грађевинарству – све до 1258. када су Монголи уништили Багдад.

Поглед унапред неопходан је да би арапски свет изашао из свеопште учмалости у којој тавори деценијама.

Револуције, колико год да су им добре намере, не могу саме да обаве посао. По правилу не успевају да одмах остваре своја обећања: делом зато што је потребно време да би се прилагодило новом поретку ствари, делом што увек постоје снаге, домаће и спољне, које би да их онемогуће.

Историја је препуна случајева када су револуционарни циљеви били минимизирани, измењени или се полако све враћало на статус кво.

Арапски свет је током деценија био сведок различитих револуција и побуна, али ретке су – ако их уопште има – успеле да била шта фундаментално промене набоље.

Тако је прва зима после Арапског пролећа дошла да подсети да су политичке прогнозе експерата и калкулације влада далеко од еуфорије првих дана, да неке „старе снаге“ покушавају да опстану док неке „нове снаге“ надиру, да неке револуције можда и не морају да успеју.

Какве ће нове форме владавине заменити фосилизоване арапске структуре власти и старе аутократе с њиховим једнопартијским системима, свемоћним армијама и тајним службама?

Египат се тек спрема да крајем месеца изађе на прве слободне изборе који су под сенком напора прелазних војних власти да армији осигурају привилегије и будућност, и тешког, нимало демократског надметања секулариста с једне стране, и најбоље организованих исламиста с друге.

Тунис, где је све почело, тек је у новембру одржавањем фер избора прескочио прву препреку у стипл-чез трци ка демократији, а резултат је наговестио регионалну ренесансу политичког ислама за који још нико нема одговор куда ће да води.

Рат у Либији је на први поглед завршен у крви пуковника Гадафија, али тек ће се показати права цена демократије коју НАТО извози бомбама. Сигуран сам да се у Бриселу хватају за главу када чују колико се често у Триполију помиње шеријат – исламско законодавство.

Управо страх од наметнутих промена и насилних модела Сиријце, упркос свему, све више окупља око председника Башара ел Асада разоткривајући полако скривану истину да „мирни демонстранти“ и нису тако мирни, да их неко наоружава и обучава да оборе режим који је сам себе довео у овакву ситуацију – каснећи да спроведе обећане реформе и узвраћајући силом.

Од пролећа до зиме: можемо ли да говоримо о новој политичкој култури Арапа? Рекао бих не. Преурањено је. Политички је аксиом да представљање демократије, владавине закона или поштовања људских права захтева културу која се не мења преко ноћи. Нема пречица. Можда су у питању генерације.

То никако не умањује важност процеса отворених у Тунису и Египту нити укида одговорност за хуманитарни интервенционизам који се поново уселио на Блиски исток.

Арапско пролеће нису само револуције на трговима по Тунису, Каиру, Сани, Манами, Хами, Бенгазију. Обарање деспота и наставак борбе за свргавање других, сви ти драматични догађаји отклањају међутим пажњу од једне друге, подједнако важне револуције.

Реч је о све отворенијем противљењу „тешкаша“ региона – Турске, Саудијске Арабије, Египта и Ирана – хегемонији коју им је дуже од пола века наметала Америка, уз позадинску подршку Израела.

Деценијама САД обезбеђују Израелу сваку политичку и дипломатску подршку, пропраћену обилном финансијском и војном помоћи. Укључујући и гаранције – садржане у америчком закону – да Вашингтон гарантује способност Израела да победи било какав изазов који стиже од било ког од његових суседа.

Догађаји 11. септембра 2001. допринели су да Израел убеди Американце да је отпор Палестинаца окупацији такође тероризам. Онда је у ери Џорџа В. Буша уследила катастрофална милитаризација америчке спољне политике, инвазија, окупација и разарање Ирака.

САД настављају да штите нуклеарни монопол Израела у региону заводећи оштре санкције Ирану због његових нуклеарних активности. Учествују у сајбер-саботажама вирусом „Стакснет“, не обазиру се на „циљна убиства“ иранских научника.

Поврх свега, наносећи огромну штету себи, Израелу и миру на Блиском истоку, и ова администрација толерише продужену израелску окупацију палестинске земље. Политику која појачава мржњу Арапа и муслимана према Америци и Израелу.

Побуна регионалних „тешкаша“ против такве политике, иако помало у сенци, није ништа мање спектакуларна од Арапског пролећа. Њихова порука је јасна: палестинско питање не може више да се запоставља. Палестинци морају коначно да добију своју државу.

Турска, доскора дугогодишњи стратешки партнер Израела, отворено упозорава да Израел мора да „плати за своју агресију и злочине“. Утицајни саудијски принц Турки ал Фејсал јавно каже да ће САД изгубити савезника уколико ставе вето палестинском захтеву за пуноправно чланство у УН.

Египат, прва арапска земља која је 1979. склопила мировни споразум са Израелом, саопштава сада преко свог премијера да тај уговор „није света књига“ и да га треба преиспитати.

Коначно Иран. Барак Обама је зачуђујуће брзо одустао од руке помирења коју је понудио Техерану на почетку мандата. Под снажним притиском Израела, који Иран доживљава као „егзистенцијалну претњу“, САД демонизују Иран као опасност по читав свет – уместо да преговарају и укључе га у безбедносну архитектуру Персијског залива и ширег Блиског истока.

Египат, Иран и Турска су наследници озбиљних цивилизација. Саудијска Арабија је највећи светски извозник нафте, финансијски џин и чувар два најсветија места ислама – Меке и Медине. Сви су све незадовољнији Америком. Због Израела.

Да ли ће израелски премијер размислити о поруци. Или покушати да убије гласника? Ако је по прошлости, дестабилизација је вероватнија од дијалога.

Што се САД тиче, чини се да је Обама абдицирао. Америка губи лидерску улогу око покушаја успостављања мира на Блиском истоку. „Тешкаши“ га изгуравају из ринга.