Реално и одлучно, черчиловски обећавајући „крв, зној и сузе“ и тражећи од свих максималну одговорност, председник Србије Борис Тадић упозорава да нико нема право да говори да је Србија изашла из кризе.

Питање је како „максимално“ ангажовати људе да се изборе не само са глобалном кризом већ и са бољкама од којих предуго пати ово друштво. Како их стимулисати када пара нема?

Наслућујем да се одговор тражи у повећању дисциплине. Не само међу министрима, којима је председник својевремено поделио укоре разредног старешине, већ и у „додатној централизацији“ ДС-а као водеће партије коалиције на власти.

Када Тадић употребљава овај појам, који ме некако подсећа на „демократски централизам“, ограничава се на Демократску странку и њено чланство.

Какви се то сигнали шаљу? Централизација није баш реч која природно пристаје појму демократизације. Тако се отвара осетљива тема која дуго ферментира испод површине овдашњих политичких збивања: колико су наше странке демократске изнутра?

Рекао бих недовољно. Оштрији критичари назвали би Србију земљом вишепартијског једнопартизма. Делује апсурдно, а није. Имамо огроман број странака по глави становника па партитократија сужава видике и озбиљно кочи сваку визију. Истовремено, унутрашње страначке структуре нису много одмакле од једнопартијског тоталитаризма, хајде да то мало ублажим – демократског централизма.

Свако ко се мало озбиљније позабави механизмима одлучивања унутар странака увидеће да је борба мишљења слабашна, или непостојећа. Фракције су недопустиве. Синдром лидерства је општеприсутан и важи за све партије које имају шефа, шофера и „ауди“.

Није у таквим околностима ништа чудно што се на изборима бирачи често опредељују по симпатијама или несимпатијама према страначком вођи, а не према политичким програмима.

Чини се да овом нежељеном феномену није умакла ни лидерска странка тзв. Демократског блока (не волим овај израз јер негира демократизам парламентарног живота и дели бираче на „демократске“ и „недемократске“).

Говорећи поводом 20-годишњице оснивања Демократске странке, Борис Тадић каже да је ДС настао на идеји „договора и споразума“. Тачно. Једноћелијска деоба, која је раздвојила и удаљила „очеве осниваче“, уследила је касније.

Све поделе имале су за циљ хомогенизацију око лидера и утишавање „непоћудних“ који су имали друго мишљење и нудили друкчија решења.

Да ли то значи да се напушта идеја „договора и споразума“ о којој говори Тадић? Обазриво, у свом препознатљивом стилу, то посредно потврђује први председник ДС-а Драгољуб Мићуновић. У интервјуу „Политици“ он признаје да Политички савет странке није довољно ангажован у доношењу одлука. Потом помало резигнирано констатује да ово време не трпи много расправа и дијалога. „Ово је тиранија тренутка“.

Плашим се да се утеривање дисциплине пренело и на коалиционе партнере. Сетимо се случаја када су крајем прошле године сва четири посланика Савеза војвођанских Мађара одбила да гласају за буџет Србије незадовољни око финансирања надлежности Војводине.

Тадић је говорио о „ударцу испод појаса“, па је ДС непоћудног мањег савезника убрзо истиснуо из власти у Суботици и Сенти. Потом је почасни председник СВМ Јожеф Каса искључен из странке због подршке великом коалиционом партнеру. Један раскол вуче други.

Појачавање унутрашње и коалиционе дисциплине директан је одговор на захтев опозиције која, користећи економску кризу и социјалне тензије, тражи превремене изборе. Приближавајући се милионитом потпису који такве изборе траже, СНС наравно да рачуна и на тесну парламентарну већину: 128 од 250 посланика.

Све је то ОК. Ради се о демократској борби за власт у којој свако користи сопствене аргументе. Но, иако се не чини да владајућој коалицији прети опасност осипања, ДС би да се осигура да не дође до промене савезништва. Што је сасвим разумљиво. Питање је само на који начин.

Оквири демократског живота су широки, па би у борби за опстанак на власти било разумљиво да, рецимо, ДС сутра покуша да привуче Вељу Илића – не би ли га одмакао од Томе Николића. Разумљиво је да би ослонац тражио у сарадњи са СПС-ом, СПО-ом и социјалдемократама Расима Љајића. Разумљиво је да би морао да одговори на питање шта ће са Г 17 плус чији изборни резултати одударају од досад реализованих амбиција.

Све је то разумљиво. Али, свака партија, па и најмања у коалицији, има право на сопствене ставове. Зар Млађан Динкић није рушио владе када је процењивао да не жели више да даје подршку кључној странки?

Оно што је теже разумљиво тиче се начина опхођења. Демократија је умногоме форма. Противи се гушењу унутарпартијских дијалога. Не допушта осветништво према „непослушним“ коалиционим партнерима који, не заборавимо, прво одговарају својој бази а тек потом лидерима коалиције.

Озбиљно ме узнемирава тон којим су медији недавно критиковани у Скупштини.

Сви знамо да се коалициона архитектура прави и чува иза затворених врата. Јавни притисци не могу да се правдају. Не делују демократски.

Како онда да наше странке привуку ново чланство или да мотивишу људе за време „крви, зноја и суза“? Дефицит страначке демократије деморалисао је многе, посебно младе. Њихов ентузијазам спласнуо је пред бирократизованом структуром „заслужних“, често неспособних али послушних партијских чимбеника.

Неквалитетан унутарпартијски живот допринео је одливу мозгова, способних и својом главом мислећих људи који врцају новим идејама. Оних који су, наоружани знањем, спремни да о свему расправљају али нису спремни на диктате и додворичко климање главом. Креативни део који је остао у Србији такође је потиснут у страну.

Присећам се последњих епизода кадрирања из октобра 2000: кризних штабова које су у великој мери попунили ситни партијски активисти, разни камуфлажни пребези или полупрофесионалци свесни да се без партијске књижице никада неће успињати лествицама друштвеног и стручног утицаја.

Запосели су позиције, заварили столице на рингишпилу власти којим се окрећу од избора до избора. Ако их мењају, мењају их међусобно. Или под принудом коалиционих договора.

Шта је данас са онима који неће у странке а имају шта да понуде? Њих и даље нико неће. Нису подобни јер нису послушни. Размишљају својом главом. Људи од интегритета, они којима нису потребни партијски атести, поново су скрајнути. Западају у апатију немо посматрајући, понекад тихо гунђајући, шта се око њих догађа.

Знамо, на жалост, колико је оних који странке не доживљавају као „мотор развоја“ већ искључиво као приватне ковнице новца. Тадић је на последњој прослави славе ДС-а поручио да је погрешан избор оних који мисле да ће учлањењем остварити личну корист. Крајње је време да се у то уверимо.

Странке ће се квалитативно обогатити тек када се демократизују и прочисте изнутра. Србија ће се поправити када престане да живи у феудално омеђеним партијским атарима.

Максимална одговорност подразумева максимални ангажман. Ова земља себи више не сме да допусти луксуз да игнорише капацитете који се крију ван странака. У супротном, остаје утисак да и демократама код одлучивања умногоме недостаје – демократија.