Sve ukazuje da kreće novo zagrevanje oko Kosova.

Zapadne zemlje koje su Prištini priznale nezavisnost pojačavaju pritisak na Beograd da ublaži retoriku protivljenja i da s Kosovom uspostavi „praktične“ kontakte zarad regionalne stabilnosti i saradnje što bi svim državama Balkana, uključujući i Kosovo, otvorilo kapije Brisela.

Istovremeno, prvi globtroter srpske diplomatije redovno obaveštava da države s raznih kontinenata neće podleći pritiscima Zapada upravo zbog čvrste i principijelne retorike Beograda koji „nikada“ neće priznati Kosovo i ne misli da je članstvo Srbije u EU povezano sa statusom južne provincije.

Zateže se i oko severa Kosova. Beograd izjave šefa međunarodne civilne kancelarije i kosovskog premijera kvalifikuje kao pokušaje „destabilizacije“.

Uz saglasnost Međunarodne upravljačke grupe ali ne i EU, Piter Fejt uporno ponavlja da sever Kosova mora da se integriše i stavi pod kapu vlasti u Prištini. Hašim Tači upozorava da je Priština odlučna da na severu „uspostavi red i zakon”. Predsednik skupštine Kosova Jakup Krasnići pominje mogućnost domino efekta jer bi, u slučaju podele, Albanci iz Preševske doline mogli da traže otcepljenje od Srbije.

Izgleda da popuštaju nervi u čekanju na savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o legalnosti prištinske deklaracije o nezavisnosti. Tenzija povremeno skače, povremeno popušta. Svi se oslanjaju na diplomatiju i propagandu, ali daleko od toga da su opasnosti u regionu otklonjene.

Balkan ostaje najveća pretnja evropskoj bezbednosti 2010, izneo je nedavno pred senatskim komitetom direktor američke Nacionalne obaveštajne agencije Denis Bler apostrofirajući Kosovo i Bosnu.

„Produžene međuetničke tenzije Bosne i Hercegovine i pitanje srpske manjine na Kosovu, posebno na severu Kosova, izvori su tenzija koji zahtevaju diplomatski i bezbednosni angažman Zapada“, kaže Bler.

„Polazimo od toga da SAD i Evropa imaju značajan uticaj na zapadnom Balkanu. Priroda njihovog angažovanja – uključujući sposobnost Vašingtona, Brisela i ključnih članica EU da rade skupa i predstave zajednički front – značajno će uticati na budućnost regiona.“

Angažman je pokrenut na najvišem nivou. Ketrin Ešton je Sarajevo, Beograd i Prištinu odabrala kao adrese svog prvog putovanja u svojstvu visoke predstavnice za spoljnu politiku i bezbednost EU.

„Zapadni Balkan je najvažniji prioritet spoljne politike EU“, rečeno je u zvaničnom saopštenju iz Brisela pre nego što je britanska ledi krenula na put. „Ostajemo privrženi evropskoj perspektivi čitavog regiona. Ali, konsolidovanje stabilnosti i napredovanja prema EU prvenstveno je u rukama lidera i naroda regiona.“

Bosna je na važnoj raskrsnici svog političkog razvoja a najvažnije je da nastavi putem ka EU. Bosna se u ovom trenutku definiše kao zemlja u kojoj nedostatak progresa, reformi i političkog dijaloga prete da BiH dođe u poziciju da kaska za regionom.

U Beogradu je baronesa od Apholanda želela da čuje koje to korake Srbija namerava da učini da bi se približila članstvu, ali nije propustila priliku da poruči da očekuje da se Srbija angažuje na poboljšanju „praktičnih veza“ s Kosovom.

Na Kosovu je bila pre svega zainteresovana da utvrdi kakav je napredak napravljen na planu vladavine zakona, borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala. Jasno se koncentrisala na probleme nove države.

Iako pet članica Unije nije priznalo vlast u Prištini, šefica diplomatije EU ne ostavlja mnogo prostora za nagađanja kom taboru pripada: budućnost Srbije je u EU, ali i budućnost Kosova je u EU.

Uočavam i raskorak između akcenata koje su o poseti ledi Ešton Beogradu davali lokalni i zapadni mediji. Prvi su unisono insistirali na podršci koju će EU nastaviti da daje evropskim integracijama Srbije. Drugi naglašavaju da „različiti pogledi na Kosovo ne bi trebalo da budu prepreka praktičnim pitanjima“.

Razumem da Beograd akcentira izjave i ocene Evropljana koje idu u prilog Srbiji. Ali, otkriće nam „Gardijan“, dok se mi nadamo da će „špansko-kiparska struja“ nadvladati „anglo-germansku“, rastu pritisci na Beograd.

„Gardijan“ je otkrio ono što je već moglo da se nasluti: da je velika zapadna petorka – Britanija, Nemačka, Francuska, Italija i SAD – veoma nezadovoljna „agresivnom retorikom“ Srbije. Ključne države koje su priznale Kosovo očito su iritirane jer se ne uvećava broj zemalja koje bi im se pridružile – što je nepobitan uspeh srpske diplomatije.

Tako se u igri pojačava zahtev Srbiji da dobrosusedskim odnosima i konstruktivnom regionalnom saradnjom razreši problem s Kosovom ukoliko želi napredovanje ka EU. To su, znači, te „praktične veze“ o kojima je govorila i ledi Ešton.

Govore i drugi. Upravo sam ove nedelje prisustvovao jednoj debati za „internu upotrebu“. Kako je agencija Beta već prenela ključne akcente susreta, ne pominjući samo ime nemačkog gosta, oslobođen sam obaveze da čuvam suštinu poruke.

Srbija treba da ima na umu da nije tačno da Kosovo nema veze s pregovorima sa EU. Od Beograda se očekuje da „reguliše“ pitanje Kosova i to pitanje će se „na jasniji način“ otvoriti već na jesen.

Izvesno je da će se Kosovo nalaziti u upitniku koji bi bio dostavljen čim se EU pozitivno odredi prema zahtevu Srbije za članstvom. Postoji tu i sijaset drugih „praktičnih“ problema koji će se pojavljivati kroz 36 poglavlja ugovora o članstvu.

Ko je sused Srbije? Koliko Srbija ima stanovnika? Koliki je bruto nacionalni proizvod Srbije po glavi stanovnika? Pristupni fondovi biće zatvoreni bez odgovora na takva pitanja.

Ako ste nezadovoljni prezentacijom Beograda, pitao sam Nemca, zašto ne protestujete i u Briselu? Zar nas tamošnji zvaničnici nisu uveravali da su Kosovo i članstvo Srbije u EU dva odvojena koloseka?

„Politika EU je prilično kukavička. Evropska unija može neko vreme da ćuti, ali ne verujem da može dugo da se drži stava da Kosovo i članstvo Srbije u EU nemaju veze“, kaže Nemac potvrđujući koliko su duboke stranačke i državne podele u EU povodom Kosova.

Jedna saglasnost ipak postoji: da bi se otvorili pregovori o članstvu – nije obavezno da Srbija prizna Kosovo. To, međutim, ne sprečava vodeći evropski blok koji je priznao Kosovo da pojačava pritisak kako bi se Beograd „korigovao“ kroz formu regionalne saradnje.

Ne znam šta bi to sve moglo da znači, ali pretpostavljam da kooperativnost koju pominje i Ketrin Ešton podrazumeva da, recimo, predsednik Srbije bude na inauguraciji predsednika Hrvatske bez obzira na to što je prisutan predsednik Kosova.

Zašto nam naši političari ne kažu ko ih i kako pritiska? U postojećoj atmosferi, većina Srba bi još više cenila njihovu diplomatsku i principijelnu borbu za Kosovo. Cenila bi i ako kažu da neke ustupke čine iz dubokog uverenja da je to u datim okolnostima najbolje za Srbiju.

Ne moramo, naravno, da znamo pun sadržaj diplomatskih razgovora, ali zašto nas obaveštavaju samo o onome što oni govore – to nam je svima više nego dobro poznato – a ne kažu gotovo ništa o tome šta poručuju inostrani sagovornici koji se sa Beogradom razilaze oko Kosova.

Ponoviću ko zna koji put: pitanje Kosova suviše je važno da bi bilo prepušteno samo političarima. Javnost ima pravo da bude u toku.