Све указује да креће ново загревање око Косова.

Западне земље које су Приштини признале независност појачавају притисак на Београд да ублажи реторику противљења и да с Косовом успостави „практичне“ контакте зарад регионалне стабилности и сарадње што би свим државама Балкана, укључујући и Косово, отворило капије Брисела.

Истовремено, први глобтротер српске дипломатије редовно обавештава да државе с разних континената неће подлећи притисцима Запада управо због чврсте и принципијелне реторике Београда који „никада“ неће признати Косово и не мисли да је чланство Србије у ЕУ повезано са статусом јужне провинције.

Затеже се и око севера Косова. Београд изјаве шефа међународне цивилне канцеларије и косовског премијера квалификује као покушаје „дестабилизације“.

Уз сагласност Међународне управљачке групе али не и ЕУ, Питер Фејт упорно понавља да север Косова мора да се интегрише и стави под капу власти у Приштини. Хашим Тачи упозорава да је Приштина одлучна да на северу „успостави ред и закон”. Председник скупштине Косова Јакуп Краснићи помиње могућност домино ефекта јер би, у случају поделе, Албанци из Прешевске долине могли да траже отцепљење од Србије.

Изгледа да попуштају нерви у чекању на саветодавно мишљење Међународног суда правде о легалности приштинске декларације о независности. Тензија повремено скаче, повремено попушта. Сви се ослањају на дипломатију и пропаганду, али далеко од тога да су опасности у региону отклоњене.

Балкан остаје највећа претња европској безбедности 2010, изнео је недавно пред сенатским комитетом директор америчке Националне обавештајне агенције Денис Блер апострофирајући Косово и Босну.

„Продужене међуетничке тензије Босне и Херцеговине и питање српске мањине на Косову, посебно на северу Косова, извори су тензија који захтевају дипломатски и безбедносни ангажман Запада“, каже Блер.

„Полазимо од тога да САД и Европа имају значајан утицај на западном Балкану. Природа њиховог ангажовања – укључујући способност Вашингтона, Брисела и кључних чланица ЕУ да раде скупа и представе заједнички фронт – значајно ће утицати на будућност региона.“

Ангажман је покренут на највишем нивоу. Кетрин Ештон је Сарајево, Београд и Приштину одабрала као адресе свог првог путовања у својству високе представнице за спољну политику и безбедност ЕУ.

„Западни Балкан је најважнији приоритет спољне политике ЕУ“, речено је у званичном саопштењу из Брисела пре него што је британска леди кренула на пут. „Остајемо привржени европској перспективи читавог региона. Али, консолидовање стабилности и напредовања према ЕУ првенствено је у рукама лидера и народа региона.“

Босна је на важној раскрсници свог политичког развоја а најважније је да настави путем ка ЕУ. Босна се у овом тренутку дефинише као земља у којој недостатак прогреса, реформи и политичког дијалога прете да БиХ дође у позицију да каска за регионом.

У Београду је баронеса од Апхоланда желела да чује које то кораке Србија намерава да учини да би се приближила чланству, али није пропустила прилику да поручи да очекује да се Србија ангажује на побољшању „практичних веза“ с Косовом.

На Косову је била пре свега заинтересована да утврди какав је напредак направљен на плану владавине закона, борбе против корупције и организованог криминала. Јасно се концентрисала на проблеме нове државе.

Иако пет чланица Уније није признало власт у Приштини, шефица дипломатије ЕУ не оставља много простора за нагађања ком табору припада: будућност Србије је у ЕУ, али и будућност Косова је у ЕУ.

Уочавам и раскорак између акцената које су о посети леди Ештон Београду давали локални и западни медији. Први су унисоно инсистирали на подршци коју ће ЕУ наставити да даје европским интеграцијама Србије. Други наглашавају да „различити погледи на Косово не би требало да буду препрека практичним питањима“.

Разумем да Београд акцентира изјаве и оцене Европљана које иду у прилог Србији. Али, откриће нам „Гардијан“, док се ми надамо да ће „шпанско-кипарска струја“ надвладати „англо-германску“, расту притисци на Београд.

„Гардијан“ је открио оно што је већ могло да се наслути: да је велика западна петорка – Британија, Немачка, Француска, Италија и САД – веома незадовољна „агресивном реториком“ Србије. Кључне државе које су признале Косово очито су иритиране јер се не увећава број земаља које би им се придружиле – што је непобитан успех српске дипломатије.

Тако се у игри појачава захтев Србији да добросуседским односима и конструктивном регионалном сарадњом разреши проблем с Косовом уколико жели напредовање ка ЕУ. То су, значи, те „практичне везе“ о којима је говорила и леди Ештон.

Говоре и други. Управо сам ове недеље присуствовао једној дебати за „интерну употребу“. Како је агенција Бета већ пренела кључне акценте сусрета, не помињући само име немачког госта, ослобођен сам обавезе да чувам суштину поруке.

Србија треба да има на уму да није тачно да Косово нема везе с преговорима са ЕУ. Од Београда се очекује да „регулише“ питање Косова и то питање ће се „на јаснији начин“ отворити већ на јесен.

Извесно је да ће се Косово налазити у упитнику који би био достављен чим се ЕУ позитивно одреди према захтеву Србије за чланством. Постоји ту и сијасет других „практичних“ проблема који ће се појављивати кроз 36 поглавља уговора о чланству.

Ко је сусед Србије? Колико Србија има становника? Колики је бруто национални производ Србије по глави становника? Приступни фондови биће затворени без одговора на таква питања.

Ако сте незадовољни презентацијом Београда, питао сам Немца, зашто не протестујете и у Бриселу? Зар нас тамошњи званичници нису уверавали да су Косово и чланство Србије у ЕУ два одвојена колосека?

„Политика ЕУ је прилично кукавичка. Европска унија може неко време да ћути, али не верујем да може дуго да се држи става да Косово и чланство Србије у ЕУ немају везе“, каже Немац потврђујући колико су дубоке страначке и државне поделе у ЕУ поводом Косова.

Једна сагласност ипак постоји: да би се отворили преговори о чланству – није обавезно да Србија призна Косово. То, међутим, не спречава водећи европски блок који је признао Косово да појачава притисак како би се Београд „кориговао“ кроз форму регионалне сарадње.

Не знам шта би то све могло да значи, али претпостављам да кооперативност коју помиње и Кетрин Ештон подразумева да, рецимо, председник Србије буде на инаугурацији председника Хрватске без обзира на то што је присутан председник Косова.

Зашто нам наши политичари не кажу ко их и како притиска? У постојећој атмосфери, већина Срба би још више ценила њихову дипломатску и принципијелну борбу за Косово. Ценила би и ако кажу да неке уступке чине из дубоког уверења да је то у датим околностима најбоље за Србију.

Не морамо, наравно, да знамо пун садржај дипломатских разговора, али зашто нас обавештавају само о ономе што они говоре – то нам је свима више него добро познато – а не кажу готово ништа о томе шта поручују инострани саговорници који се са Београдом разилазе око Косова.

Поновићу ко зна који пут: питање Косова сувише је важно да би било препуштено само политичарима. Јавност има право да буде у току.