Читам ових дана како Ворен Бафет и Бил Гејтс позивају своје колеге америчке милијардере (наравно доларске) ни мање ни више него да формално обећају најмање једну половину свога богатства за добротворне сврхе. Није то милион или сто већ милијарде и десетине милијарди долара, колико имају најбогатији. Међу њима баш Гејтс и Бафет. Гејтс је већ дао 28 милијарди сопственој фондацији, а истој је Бафет обећао 99 одсто своје имовине и већ доста поклонио.

Одзив на њихов апел уопште није лош. За месец дана пријавило их се четрдесетак, од старог Рокфелера и градоначелника Њујорка Блумберга до продуцента Лукаса и оснивача Си-Ен-Ена Тарнера.

Полудели? Уопште не.

Ми овде некако подразумевамо да је обавеза родитеља који воле своју децу да им оставе целокупно имање. Ово тим пре што у другој половини двадесетог века нико ништа није давао у добротворне сврхе јер је држава тврдила да ће она решити свачији проблем. Додатно се у време немаштине и ратова изгубило доброчинство. А некада давно знали су и наши дедови да за племените циљеве дарују своја имања: поменимо светле примере Николе Спасића, Луке Ћеловића, Вајферта, Коларца...

Занимљиво је питање зашто би милијардер оставио све паре сопственој деци када је сигурно да ће најчешће бити проћердане. Искуство је лепо показало да припадници друге и посебно треће генерација лагодно живе, трошкарећи наслеђено и уопште не показујући жељу да се угледају на претка – да се бори и увећају породично имање. Чак и када имају тај нагон испречи се мањак способности и породични бизнис страда. Јер тешко је очекивати да ће више генерација једне породице имати изузетне пословне способности и резултате. Дакле, оставити деци паре уопште није добра инвестиција, пошто ће принос најчешће бити негативан. А милијардери знају вредност новца и не воле да се бесмислено расипа. Многи мисле да је боље дати га у племените сврхе него га уништавати кроз наследнике.

Други разлог је баш брига за децу. Уколико им се оставе милијарде долара врло је вероватно да ће упропастити живот дангубом и лагодним животом. А родитељи то не воле, посебно ови навикнути на мукотрпан рад и велику животну борбу. Чини им се да ће сами, кроз огромно наследство, пресудно допринети упропашћавању живота свог порода. И зато желе да избегну такав грех и гледају да већи део новца дају неком другом.

Постоји ту, свакако, и разлог доброг, милосрдног срца и жеља да се помогне људима који пате, што је лакше извести људима који немају егзистенцијалних проблема, већ, како би се рекло, пливају у парама.

Део разлога може се наћи и у њиховој свести да нису све зарадили искључиво сопственим радом и способностима већ да је било и доста среће и погодности које су стигле из окружења, од друштвене заједнице. Од тог схватања до доброчинства мали је корак – потребан је само закључак да је ред вратити бар део „незарађеног” тој истој друштвеној заједници.

А где су ту наши богаташи? Нема их нигде, не дају новац на доброчинства. Изгледа да су још у похлепној, ловачко-скупљачкој фази, у којој се не размишља шта ће радити после, већ само о садашњости. А и када дају неку ситницу (на пример, Карићева награда), то чине превасходно из (само)рекламних разлога, а не правог милосрдног мотива.

Уклопили су се, изгледа, у уобичајен модел остављања све имовине сопственој деци. Каква су деца бар неких од њих, многа вредна имања и велики капитали биће упропашћени. Деци су важније певаљке, фудбал и крстарења на скупим јахтама него неко озбиљно животно занимање.

И тако, некадашња раширена традиција „даривања отачаству” од стране богатих људи у нас дефинитивно је заборављена. Можда ће апели Гејтса и Бафета покренути на размишљање и некога од овдашњих, мада сумњам.

Директор економских студија СЛДС-а